Sve beogradske političke čaršije i sve političke mahale s Visokim Mestom na čelu „jednodušne su u oceni“ da je oslobađajuća presuda za optužene - „ubice“ se više ne sme reći jer su pravosnažno oslobođeni optužbi - u slučaju ubistva Slavka Ćuruvije nešto „užasno“, „nedopustivo“ i da su „loša poruka svima koji se bave novinarstvom“.
Bajagi opoziciona mahala nije oklevala da odgovornost za apelacionu brljotinu, manje ili više eksplicitno, pripiše Visokom Mestu, što je naišlo na odličan prijem kod njene klijentele. Ko biva... sve je upropastio, sve je institucije urušio, u vreme Slavkovog ubistva je bio ministar informacija, valjda je sve jasno. Zar nam nije svaka ka vladičina, zar vam nije sve jasno.
Meni nije jasno. Ako me pamćenje ne vara, proces za ubistvo Slavka Ćuruvije započeo je tek 2015, dakle u vreme Visokog Carstvija, dakle šesnaest godina posle ubistva, tokom kojih je vlast obnašala demokratska pučistička hunta, koja se na vlast uspentrala nakon streljanja Zorana Đinđića koje nikada nije dobilo kompletan sudski epilog. Pucači su, doduše, osuđeni - i to na jedvite jade - ali je pitanje ko je naredio „pali“ ostala tajna velika kao Srbija.
Budući da demokratska tužibapstva i kadiluci nisu bili zainteresovani da se upuste u istragu „političke pozadine“, pod izgovorom da takvo krivično delo ne postoji - što je dubara, postoji, samo nije formulisano tako, ne mogu da se setim kako - advokat Srđa Popović nije bio lenj, presavio je tabak i podneo krivičnu prijavu protiv lica osumnjičenih za pripreme i organizaciju Đinđićevog streljanja. I - šta. Kao što je srpska guzica odbacila organizam Milke Planinc, tako je srpsko tužibapstvo odbacilo Popovićevu prijavu.
Srđa Popović nije bio budžaklijski advokat, daleko od toga, operisao je isključivo opipljivim činjenicama, ali džaba. Kao i sada, srpsko pravosuđe je i tada bilo nezavisno, toliko nezavisno da su i tada, kao i danas, na pomen „nezavisno“ vrapci pod strehom Ministarstva pravde umirali od smeha.
Idemo dalje. Svojevremeno su Biljana Kovačević Vučo i Sonja Biserko podnele vrlo utemeljenu krivičnu prijavu protiv Ćosića za krivično delo širenja rasne, međunacionalne i verske mržnje, ali je pravosudna guzica - pod pritiskom patriotskih usual suspectsa - prijavu uturila ad acta.
„Njihov (Biljanin i Sonjin) cilj nije on (Ćosić), na meti su predsednik Tadić, ministar Jeremić i svi oni koji nikada neće priznati nezavisnost Kosova i Metohije“, citat: Emir (Nemanja itd.) Kusturica. Pritisak na sudstvo je izvršio i notorni UKS. I plejada uglednih demokratskih persona dramatis koje ovom zgodom - uz izuzetak onih koji su u međuvremenu pandrknuli, nema smisla - svečano nabijam na qwrz.
Manje-više iste personae dramatis su izvršile pritisak na pravosuđe kad se neko u tužibapstvu najeo gljiva ludara i na informativni razgovor u svojstvu građanina pozvao građanina Vojislava Koštunicu. Epilog: tužibapstvo podvilo repić, građanin Kejn nije došao na razgovor.
Kao što rekoh u prednovogodišnjem intervjuu za Novu: nije nama problem Vučić, još manje pravosuđe, problem je to što smo krpe, govna, lažovi i prevaranti.
NE PROPUSTITE
