Danas ima sjajnu rubriku pitanje/odgovor, smeštenu uz levu marginu udarne druge strane, u kojoj ličnosti iz svih oblasti života i rada u nekoliko reči odgovaraju na „goruća“ pitanja naše svakodnevice.
U subotu je, recimo, u rubrici pitanje/odgovor osvanulo sledeće pitanje od 1.000.000.000 sendviča: „Kako komentarišete veliku pažnju medija pokretu Mi - glas iz naroda“. Pročitao sam sva tri odgovora - ali uz dužno izvinjenje odgovaračima - nijednim nisam bio zadovoljan.
Pre nego što dam (relativno) tačan odgovor, čitateljstvu ću podastreti dva zajebantska, čisto da pojačaju efekat pravog odgovora. Evo ih. Odgovor prvi. Mediji poklanjaju veliku pažnju pokretima tipa Mi - glas iz naroda zato što emisari takvih pokreta dolaze u redakcije sa džakovima para kojima podmićuju glodure da povazdan pišu o njima. Odgovor drugi: pokreti (i likovi) poput Mi - glas iz naroda šalju u redakcije ekipe tabadžija koji glodurima kažu kratko i jasno: ne budete li pisali o nama sve naj naj, naj, kosti ćemo vam polomiti i pojesti sendviče koje ste poneli za doručak.
Pravi komentar je sledeći: Dovoljno je samo da se pokreti i tipovi poput Mi iz narod pojave bilo kad, bilo gde, da kažu bilo šta - što gluplje to bolje - i eto na licu mesta ekipa svih medija koji drže do sebe (ne samo tabloidnih), odakle izveštavaju o pojavi ovog mesije, iscelitelja, čudotvorca, nacionalnog spasitelja itd.
Je l’ vi mislite da sam se ja o veleukazaniju Nestorovića i njegovog pokreta obavestio na Informeru ili Happyju ili u Danasu i na N jedinici? Znaju li tamošnji urednici da se više od polovine dobro uređenih medija sastoji od onoga što nije objavljeno, a ne od onoga što je objavljeno. Nijedan medij na ovom svetu nije u obavezi da objavi izjavu nijednog političara, ma koliko visoko rangiran bio, ako smatra da nije od značaja za javnost ili - još pre - da bi mogla uznemiriti javnost.
Pravo da bilo ko bude objavljen nije obaveza, nego privilegija, za koju se valja izboriti. Ima, naravno, svuda u svetu pojava nalik deep webu takozvanih parajavnosti - sveta sumanutih porno-fanzina, pomahnitalih privatnih televizija, iscelitelja, prodavaca vode za rast kose i tome sl. Ali takvi se nikad ne izbijaju na površinu relevantne javnosti. Dr Nestorović bi, recimo, u Americi namlatio mnogo veće pare nego ovde. Veća publika, kužite, stari moji.
Tamo gde se ne zna - ili se previđa - granica između javnog i privatnog, stranog i fantastičnog, normalnog i paranormalnog, tamo gde je - kao npr. u Srbiji - privatno golicavije od javnog, a paranormalno od normalnog, medijski ekspres-lonci, privremene senzacije, vrlo brzo postaju lokomotive bez mašinovođe koje ruše sve pred sobom i sve bi otišlo u 3PM da u neko doba ne izbije moralna panika i večno pitanje kako nam se dogodilo ovo što nikad ovako nije bilo.
NE PROPUSTITE
