Vlast i opozicija u Srbiji, premda iz različitih političkih pobuda, konačno su se složili makar oko jedne stvari - da su prestonici Srbije potrebni novi gradski izbori. Opozicija je, ne uspevši da osvoji natpolovičnu većinu glasova, čak ni s koalicijom NADA Miloša Jovanovića, koja se, po mnogima iznenađujuće, kategorično odrekla bilo kakve saradnje sa Srpskom naprednom strankom, posegla za starom izlaznom strategijom. Reč je, naravno, o optužbama o izbornoj krađi, tj. izbornim neregularnostima i mahinacijama režima, čiji su ovoga puta glavni protagonisti bili Srbi iz Republike Srpske, tačnije navodno njih oko 40.000 koji su odlučili pobednika beogradskih izbora, odnosno opovrgli izbornu volju Beograđana. S druge strane, iako je koalicija okupljena oko Srpske napredne stranke tvrdila da ima većinu od 56 ili 57 gradskih odbornika, uz pomoć dela odbornika sa liste Mi - glas iz naroda Branimira Nestorovića, koja se ubrzo po okončanju izbora pocepala na više frakcija, smatrala je da ne treba ponavljati scenario sa gradskih izbora iz 2008. godine, kada je formirana gradska većina koja je imala legalitet, ali ne i legitimitet, jer je Socijalistička partija Srbije na veliko iznenađenje većine svojih pristalica tada prihvatila da uđe u koaliciju sa Demokratskom strankom i tako liši Aleksandra Vučića, tadašnjeg kandidata Srpske radikalne stranke, mesta gradonačelnika prestonice. Kada tome dodamo volju određenih inostranih centara moći da gradski izbori u Beogradu budu ponovljeni, gde se svojim agresivnim rečnikom posebno isticao nemački parlamentarac Mihael Helmut Rot, a domaću javnost najviše uzburkao izveštaj Kancelarije za demokratske institucije i ljudska prava (ODIHR), onda je i više nego jasno da su novi (a ne ponovljeni) beogradski gradski izbori dobrodošli svima.

Predstojeći izbori biće prava politička „bitka za Beograd“, koju je nemoguće sagledati bez uzimanja u obzir šire slike, odnosno političkog „rata za Srbiju“ između vlasti i opozicije. Aleksandar Vučić, na osnovu svega do sada izrečenog, ozbiljno razmišlja da konačno aktivira dugo očekivanu ideju o formiranju Pokreta za narod i državu. Iako je koalicija oko SNS osvojila apsolutnu većinu na parlamentarnim izborima 17. decembra prošle godine, njeni lideri su svesni da je na novim beogradskim izborima potrebno pokazati snagu i otkloniti sumnje da bi se Vučiću moglo desiti ono što su neki zapadni političari od njega eksplicitno tražili - da pusti da prestonica padne u ruke opoziciji, baš kao što se desilo sa Budimpeštom u Mađarskoj i Istanbulom u Turskoj. Opozicija, s druge strane, sanja o ponavljanju scenarija iz 1996. godine, kada je tadašnja opozicija režimu Slobodana Miloševića, predvođena Zoranom Đindićem, ostvarila svoju prvu veliku pobedu, tj. pobedila na beogradskim gradskim izborima. Za razliku od tadašnje opozicije, koja je za sebe zaista mogla reći da baštini demokratsku i građansku kulturu, te da uz sebe ima velikane srpske nauke, umetnosti, kulture, sporta i drugih oblasti, današnja opozicija, uz dužno poštovanje, daleko je od tog nivoa. Nisu ni prilike u tadašnjoj i današnjoj Srbiji identične, jer mnogo je više demokratije, ljudskih i građanskih prava i sloboda i drugih neophodnih uslova za fer i poštene izbore nego što je to bio slučaj 1990-ih. Konačno, mnogi od tadašnjih kritičara Miloševićevog režima danas podržavaju Aleksandra Vučića i njegovu politiku, bilo kao deo Srpske napredne stranke ili njenih koalicionih partnera, bilo kao vanstranačke ličnosti.

Nekoliko je stvari koje bih, kao politikolog, pokušao da predvidim u okviru postizbornog beogradskog scenarija. Prvo, čini se izvesnim da dosadašnji gradonačelnik Aleksandar Šapić više neće obavljati tu funkciju. Drugo, da će vladajuća koalicija, koja će ići na izbore u okvirima Pokreta za narod i državu, ostvariti izbornu pobedu u vidu apsolutne većine osvojenih glasova, jer će sada biti neopterećena parlamentarnim izborima i moći da svoje stranačke infrastrukture fokusira isključivo na Beograd. Treće, da će opozicija, svesna da je priča o novim parlamentarnim izborima završena stvar, nezadovoljna rezultatom na novim izborima, krenuti u organizovanje još većih protesta.Ostaje nada da će na predstojećim izborima ipak biti više mesta za realne probleme Beograđana, pre svih onih na levoj obali Dunava, koji nemaju srednju školu, kanalizaciju i bolji gradski prevoz, a ne samo za dnevnopolitičke i nacionalne teme.