Napadi radikalizovanih izbeglica u Manhajmu i Solingenu izazvali su strah koji je naterao nemačku „semafor“ koaliciju da preduzme oštre mere. Odluka vlade u Berlinu se očitava u proterivanju 28 Avganistanaca, ponovnom uspostavljanju kontrole na svim granicama zemlje, koje će početi od 16. septembra, smanjenju socijalnih davanja za određene kategorije izbeglica. Ovo za Nemačku predstavlja radikalan zaokret jer se ona dosad smatrala jednom od najotvorenijih zemalja u Evropi. Granične provere trebalo bi da budu na snazi prvih šest meseci.


Cilj Šolcove vlade jeste da se obuzda imigracija tako što će se sprečiti ulazak u Nemačku tražilaca azila koji su već prešli u druge zemlje EU. Takva odluka prouzrokovana je, između ostalog, i jačanjem neonacističke partije AFD, nekontrolisanim migracijama, problemima s deportacijom odbijenih tražilaca azila koji predstavljaju pretnju za bezbednost građana itd. Šolcov plan, koji je u suprotnosti sa jednim od centralnih principa EU, nosi rizik da izazove lančanu reakciju širom Evrope.


Poljski premijer Donald Tusk je kritikovao odluku Berlina da uvede kontrole na svim svojim granicama, rekavši da je neprihvatljivo defakto suspendovati Šengen u tako velikim razmerama. I druge zemlje pogođene nemačkim potezom su izrazile nezadovoljstvo.


Premijer Grčke Micotakis je, takođe, osudio sve što slabi područje slobodnog kretanja izjavivši da nemački plan uvođenja strožih kontrola na kopnenim granicama predstavlja jednostrano ukidanje šengenske granice i da će opteretiti države na prvoj liniji, poput Grčke. Okidač za masovni priliv tražilaca azila je bila velika izbeglička kriza 2015, kad je podneto preko milion zahteva za azil u EU. To je postala konstanta pa Unija od tada na godišnjem nivou beleži gotovo istovetan broj zahteva za azil.


Važno je napomenuti i da je zemljama EU neophodan uvoz radne snage, što automatski znači i prijem migranata. To je politički zapaljivo pitanje koje krajnje desničarske stranke vešto kapitalizuju. Najrazvijenije države EU svakako snose svoj deo krivice jer su primale previše tražilaca azila bez ikakvih dokumenata, provere i kontrole. Većina relevantnih istraživanja pokazuje da građani ne žele nekontrolisane migracije.


Pre dve decenije je u većini evropskih zemalja udeo stanovnika rođenih u inostranstvu bio mali. Demografska struktura se u međuvremenu znatno izmenila, kako u Nemačkoj tako i u drugim zemljama EU. Švedska, Norveška, Belgija, Holandija, Francuska, Danska i Italija su veoma brzo postale zemlje imigranata.


Dok demografske neravnoteže rastu, problem imigracije zahteva drugačiji pristup i odgovor na problem. Činjenica je da će se migracije nastaviti jer niko u svetu ne želi da se pozabavi suštinskim razlozima zbog kojih ljudi beže iz svojih zemalja. Savet EU je, pre leta, nekako uspeo da se dogovori o novom paktu o migrantima i azilantima koji predviđa obaveznu solidarnost medu državama u suočavanju s migrantskim pritiscima. To će početi da važi tek za dve godine, a do tada će se primenjivati postojeća pravila. Verovanje nemačke vlade da može da se izbori s migracijama i povrati popularnost pojačavanjem graničnih kontrola je iluzorno. Solidarnost, empatija, vrednosti, principi, standardi, ali i kohezija EU dovedeni su u pitanje. Nemačka vlada rizikuje da ugrozi temelje EU.