Sve je to još jedna potvrda aksioma - na koji u Srbiji malo ko daje pet para - da politički protesti, da bi imali još nekog efekta osim scenskog, moraju imati vrlo jak razlog i - još važnije - moraju biti politički, što u Srbiji nije uvek slučaj.
Ako su bili jalovi, na momente i komični, opozicioni pokušaji da odgovornost za smrti u školi „Ribnikar“ i Duboni - izazvane nepredvidivom i nesprečivom akcijom dvaju sumanutih pojedinaca - pripišu Visokom Režimu, to nije slučaj sa protestima zbog pogibija pod staničnom nadstrešnicom.
A evo i zašto, što reko Blic. Pucači iz „Ribnikara“ i Dubone nisu bili pod kontrolom države - niti ima države koja bi takve likove stavila pod kontrolu - za razliku od građevinskih radova na rekonstrukciji stanice, koji su morali biti pod kontrolom države, a pokazalo se da nisu bili.
I kako to biva u drljavim demokratijama, u kojima je sva politička moć koncentrisana u rukama jakog čoveka decenije - u datom slučaju Vučića, a prošlim danima je bilo i drugih, drugačijih zapravo nikad nije ni bilo - sva odgovornost je svaljena na Visoka Pleća.
To je, da kažemo, praktično, zašto širiti priču. Ako tu uopšte ima nekog rezona. Rezon opozicije, opozicione klijentele, ali i nekih persona dramatis koji su doskora umeli da misle politike je sledeći: samo treba uporno da protestujemo - neki cinik bi dodao da sačekamo još dve-tri masovne nesreće - i eto ti Visokog Strmopizda, a posle toga ćemo živeti dugo i srećno.
Pretpolitičnost, pa ako hoćete i imbecilnost takvog rezona možemo videti u kratkoj retrospektivi strmopizda iz poslednjih 25 godina. Pa hajde da vidimo. Šta je bilo posle Miloševićevog strmopizda? Bile su dve i po godine pokušaja promene političke mainstream paradigme i postavljanja državnih stvari na svoja mesta, koji su završili streljanjem Zorana Đinđića i povratkom na strukturalno ista nacionalna podešavanja na kojima počiva i Visoki Režim, doduše mnogo brže, jače, bolje, bez rukavica, sa mnogo manje obzira.
Šta je bilo posle strmopizda JexS-ovog Visokog Režima, znamo. (Cinik bi dodao: znamo i šta će biti posle Visokog Strmopizda, samo se pravimo ludi.) Da li bi moglo da bude drugačije? Teško, po svemu sudeći nemoguće. Da bi bilo drugačije - i da bismo „živeli bolje“ - potrebni su neki preduslovi. Na prvom mestu politika dijametralno suprotna Visokoj. Potom vertikalno subordinisana, disciplinovana politička partija koja se neće uvlačiti u narodno dupe, nego istrajavati na principima dok se ne izbori za priliku da tu politiku sprovede u delo.
Već čujem glasiće iz čaršijske preispodnje koji cijuču: „Ali naš narod ne želi takvu politiku.“ Znate da nemam visoko mišljenje o „našem narodu“, ali ne treba svu odgovornost svaljivati na narodna pleća. Da ima takve politike, možda bi je naš narod i poželeo.
