I odlazeća Bajdenova i nastupajuća Trampova administracija, a i izraelska vojska pripisuju svaka sebi zasluge za ovaj veliki pomak ka miru. Bajdenovi ljudi kažu da dogovor liči na njegov predlog od maja prošle godine. Trampisti tvrde da su oni zaslužniji. Izraelci tvrde da su najzaslužniji njihovi vojni uspesi, koji su naterali Hamas da pregovara. Ovo je bila jedna od retkih situacija gde su obe administracije sarađivale jedna sa drugom. Bajdenovi ljudi su tesno sarađivali s Trampovim predstavnicima, tako da je u zavađenoj Americi ovaj događaj retka prilika u kojoj su, u interesu države i svetskog mira, obe strane prešle jaz koji je raspolutio Sjedinjene Države.
Mnogi su se setili talačke krize s početka Islamske revolucije u Iranu u novembru 1979. godine, islamistički studenti su zaposeli američku ambasadu i držali 53 taoca 444 dana. Ovo poniženje je možda dodatno oslabilo Džimija Kartera na izborima u novembru 1980. godine. Pušteni su 20. januara 1981. godine, na sam dan Reganovog stupanja na vlast. Regan je, bez imalo svoje zasluge, započeo vladavinu velikim diplomatskim uspehom.
Srećan kraj drame u Teheranu je, na kratki rok, bio dobra vest. Na duže staze, Iran je vremenom postajao jedan od najvećih neprijatelja SAD. Iračko-iranski rat, u kome su Amerikanci podržavali Sadama Huseina, ranio je, ali ne i dotukao državu ajatolaha. Iran će ući u 21. vek uticajniji nego ikada u novijoj istoriji.
Pad Asadovog režima je prvi veliki poraz Irana u regionu. Na prvi pogled, Izrael je ostvario dvostruku pobedu promenom vlasti u Siriji i mogućom pacifikacijom Hamasa u Gazi. Kao što često biva u istoriji, prividne pobede ponekad kratko traju. Poraz jedne vrste terorista nije nikada sprečio nicanje novih terorističkih armija i izbijanje novih požara. Jedino što to može da spreči je kompromisno i održivo rešavanje palestinskog pitanja. Varljiva pobeda Netanjahua zapravo odlaže to jedino pravo rešenje.
Novi vođa Sirije El Džolani je obukao zapadnjačko odelo, štucovao bradu, pa čak i odbacio svoje ratničko ime. Da li će taj radikalni džihadista, za kojim su ranije Amerikanci raspisali poternicu na ogromnu sumu, sada postati razuman i tolerantan pregovarač sa Zapadom?
Bilo je slučajeva da najljući protivnik postane saveznik. Imamo primer Tita, koji je obarao američke avione, da bi ih kasnije dobijao u vidu vojne pomoći. Najratoborniji komunistički vođa je postao trojanski konj Zapada, trn u Staljinovoj peti.
Islamski ratnici su, ipak, nešto drugo. Mudžahedini u Avganistanu su odbacili sve zapadne vrednosti čim su došli na vlast, iako su tamo dospeli uz ogromnu američku pomoć. Džolani i njegova strašna vojska HTS čak i nemaju naročite dugove prema Amerikancima. Bliskoistočne vojne i diplomatske igre nisu pojedinačne utakmice. To je višedecenijski plej-of, u kojem završnica može da poništi početne pobede.
