Zvuči baš onako slobodarski, ohrabrujuće, ali uopšte ne mora da bude tako. Sloboda, fakat, može biti blaženstvo, ali isto tako - u stvari mnogo češće, može biti prokletstvo.
Ako bi neko trebalo da zna - naravno, koliko se može znati - šta je sloboda, kakve mogućnosti pruža i kakve opasnosti sobom nosi, onda su to monasi svih religija, mada će retko koji naš monah odoleti da „s ponosom“ ne kaže da je pravoslavlje jedina prava religija, a da su sve druge ili lažne ili jeresi.
Sve religije - uključujući pravoslavlje - nepokolebivo stoje na stanovištu da je najviši dostupni stepen slobode - sloboda od strasti, koja se postiže stavljanjem emocija pod kontrolu i - nadasve - svođenjem kontakta sa spoljašnjim svetom - koji nije ništa drugo nego koloplet strasti - na egzistencijalni minimum i uzdržavanja od bilo kakvih nasrtaja na druga živa bića.
Veliki problem Srbije je što je ovde već decenijama zakržljao unutrašnji život, što su introspekcija i samorefleksija u nestajanju, što je sve projektovano spolja i što svako vidi mikroskopsko trunje u očima bližnjih, a previđa stovarišta građevinskog materijala u svom oku.
Ako stvari nisu u redu s nacionalnom crkvom, ako se njeni arhijereji - doduše manjina, ne svi, daleko bilo - ponašaju kao zagriženi stranački aktivisti i ako umesto da se bave duhovnim poslovima vreme traće na nacionalni inženjering, šta onda očekivati od političara?
Sad bi neki naivčina rekao - a šta tek očekivati od tzv. običnih ljudi, oni mora da su kao đavoli. Ali naivčina ne bi bio u pravu. Tvrdo vam stojim da su tzv. obični ljudi u proseku kontrolisaniji, odmereniji i uzdržaniji od političara (svih boja) i (nekolicine) arhijereja, mada ni u „narodu“ stvar ne stoji blistavo. Ali tako je to. Život je nekom majka, nekom maćeha. Obični ljudi nemaju „moć“, moraju da se ponašaju u skladu s kakvim-takvim pravilima.
Takvo stanje stvari posledica je (navodno vekovne) „simfonije“ srpske crkve i države, koja je napravila prinudnu pauzu tokom SFRJ-ota, pa se zato činilo da je počela krajem osamdesetih, da traje do danas i da će trajati u vijekove vjekova.
Taj koncept nije baš najskladnije funkcionisao - bivalo je tu raznoraznih kakofonija - ni u vremenima i na mestima u kojima je i kada je bio savremen - npr. u Vizantijskom carstvu - a tek je nefunkcionalan u modernim vremenima koja, i da hoće, nisu u stanu da pojme, kamoli da primene društvene odnose radikalno različite od savremenih.
Anahronizmi su uvek groteskni i zato je i opšte stanje stvari u Srbiji groteskno. Groteska je izvanredan postupak u poetici, ali je u politici pogubna. U tom smislu držim da bi za srpsku istoriju i život bilo dušekorisnije da se okane restauracije Dušanovog carstvija i da se poduhvati izgradnje ustavne i institucionalne države. Nije nemoguće.
