Politički i društveni ulog blokada nesumnjivo nadilazi starost, iskustvo, znanje, ozbiljnost njihovih neposrednih i najčešćih aktera - studenata, a što ne reći i većine njihovih „političkih fanova“, istaknutih javnih ličnosti i uglednih profesora. Blokade su čin političkog protesta kojim akteri društvene institucije sprečavaju njeno funkcionisanje. Reč je o fizičkoj, faktičkoj okupaciji prostora, kojom se onemogućava osnovna društvena delatnost neke institucije.
Motivacija za aktuelne blokade sazdana je od četiri zahteva: objave celokupne dokumentacije o rekonstrukciji zgrade novosadske železničke stanice, krivično-pravnog i političko-moralnog sankcionisanja napadača na studente tokom demonstracija, posebno prilikom sukoba studenata i napadača u novembru na Fakultetu dramskih umetnosti, i povećanja državnih izdvajanja za univerzitet za 20 odsto.
„Zajednički imenitelj“ blokada je zalaganje za pravnu državu. Ostaje misteriozno da li je, kako je i po koju cenu moguće boriti se za vladavinu zakona nezakonitim putem? „Metodologija“ političke borbe pobunjenih studenata i profesora nalikuje na lečenje od alkoholizma svakodnevnim opijanjem. Naime, sve u vezi s blokadama je neustavno i nezakonito.
Navodno, trajanje blokada oročeno je bezuslovnim ispunjavanjem pomenutih, nazovimo ih tako, studentskih zahteva. Postoji nejasna, gotovo tajanstvena veza između pobunjenih studenta i uprava univerziteta, posebno beogradskog i novosadskog. Trenutno, niko ne može da predvidi kuda Srbiju vodi „prosvećena koalicija“, ali se dogodilo da se „virus blokada“ preneo na srednje i osnovne škole. Nevidljivo, amorfno političko telo, poznato kao plenum, a nepoznato Zakonu o visokom obrazovanju i statutima svih fakulteta, upravlja procesima blokada i drugim aktivnostima. To ad hoc telo, koje izražava volju manjeg broja pripadnika studentske populacije, definiše sudbinu blokada koje se na dnevnom nivou izmeštaju, premeštaju i izranjaju na prostoru Beograda i drugih gradova Srbije.
Blokade su pokrenule preispitivanje moguće korupcije u javnom poslu rekonstrukcije novosadske železničke stanice, učinile vidljivom novu energičnu političku generaciju i znatno demisionirale moralno posustalu srpsku opoziciju i njenu medijsku „laku konjicu“, koja postepeno gubi strpljenje i razumevanje za nespremnost studenta da se stave u funkciju opozicione promocije i osvajanja vlasti bez izbora. Blokade su izvesno poboljšale materijalni status fakulteta, dovele do abolicije učesnika demonstracija, doduše, na strani blokadera od strane predsednika Vučića, moralno, politički, izvesno i krivično-pravno kaznile nasilno postupanje pojedinaca prema učesnicima protesta.
S druge strane, posmatrajući iz jednog drugog, vrlo važnog aspekta, blokade fakulteta su proizvele institucionalni haos u obrazovnom sistemu. Izvesno je da se svakim danom uveliko troši supstanca visokoškolskog sistema. Teško je napraviti realnu konstrukciju po kojoj školska godina na fakultetima ne bi propala. Usred školske godine, državni fakulteti ne sprovode nastavu i ocenjivanje. Danas je mislena imenica povratak hijerarhije na relaciji nastavnik-profesor-učenik-student, zasnovane na poštovanju autoriteta nastavnika i nespornih prava i obaveza učenika/studenata. Bez obrazovne hijerarhije nema ni vaspitanja ni obrazovanja. „Događanje studenata“ vodi postepeno i ka državnoj saglasnosti za otvaranje franšiza stranim fakultetima. S kojom i kakvom argumentacijom će akademske vlasti državnih fakulteta u uslovima izostanka kontrole sopstvenog radnog procesa uslovljavati institucionalizaciju uglednijih stranih institucija, spremnih i sposobnih da obavljaju svoj posao?
Najopasnije tek nadolazi. Patentiranjem blokada kao modela iskazivanja političkog protesta i sredstva rešavanja društvenih problema otvara se Pandorina kutija varijacija u mogućem opstruiranju svih budućih nesaglasja u društvenim interakcijama. Moglo bi da se u budućnosti suočava sa anarhijom, koja je opasnost za ulazak u zonu prirodnog stanja, koje vodi u neizvesnost i sukobe.
Nakon tri meseca trajanja, blokade su na sopstvenom raskršću. Studenti u blokadi su postigli zahtevano i red bi bio da svoj politički stav nakon ovih događaja, u slučaju da ga imaju, artikulišu i konkretizuju u formi institucionalne borbe za svoja prava i interese. Sve drugo bilo bi put u agoniju, u kojoj su svi scenariji jednako mogući i opasni. A Srbiju u današnja vremena treba naročito čuvati.
