Kratkoročni efekat povećanja cena za američke potrošače je u prvom planu, a dugoročni ciljevi ovih carina su skrajnuti i apriori odbačeni kao ludorije koje će neminovno dovesti do katastrofe.
Za početak bi trebalo da se vratimo u period između Američkog građanskog rata i Prvog svetskog rata, kada oporezivanje kakvo danas poznajemo nije bilo primenjivano u Sjedinjenim Američkim Državama, već je preko 95% novca koji se slivao u kofere federalne vlasti dolazilo iz carina. Za isti period u američkoj istoriji je bio karakterističan i rapidan rast industrijske proizvodnje - stvorene su kompanije kao što su Ford, General Electric, JP Morgan, Standard Oil (preteča naftnih giganta Chevrona i Exxon Mobila). Nakon uvođenja poreza na prihod 1913. godine, još nekoliko decenija će visoke tarife biti standardna odlika američke trgovinske politike, da bi liberalizam odneo, kako se tada činilo, konačnu pobedu nakon Drugog svetskog rata.
Kada se ovaj istorijski momenat uzme u obzir, razlozi zbog kojih je Donald Tramp toliki fan carina na uvoz postaju sve jasniji. Selidba američke proizvodnje u jeftinije krajeve je ubila najpotentniju verziju američkog sna u kojoj „mali“ poslovi obezbeđuju kvalitetan život, a iza sebe je ostavila razorene zajednice u kojima vlada siromaštvo, a brojne živote prerano oduzimaju kriminal i droga. Te zajednice su duži niz godina bile zaboravljene jer su ekonomski indikatori bili zadovoljavajući, i njihova patnja je, prećutno, predstavljala cenu razvoja. Iako brojni, Amerikanci iz ovih zajednica su stekli veliko nepoverenje prema politici u Vašingtonu i njihovo prisustvo u federalnoj politici je bilo gotovo pa nepostojeće, sve dok se nije pojavio Donald Tramp.
Na povećanim carinskim stopama počiva Trampovo obećanje da će upravo te zaboravljene zajednice da ožive, jer prihod od carina treba da obezbedi sredstva za Vašington umesto poreza, dok veće cene robe iz inostranstva treba da ohrabre rast proizvodnje unutar Sjedinjenih Američkih Država. Ista mesta u unutrašnjosti zemlje u kojima je ovaj pogled na carine popularan su žarišta epidemije fentanila, predoziranje od kojeg je glavni uzrok smrti za Amerikance između 18 i 45 godina. Hemikalije od kojih se pravi ova sintetička, izuzetno potentna droga dolaze iz Kine, dok sama proizvodnja fentanila i njegov transport na američko tržište spadaju u veoma profitabilan domen meksičkih kartela. U očima Donalda Trampa i, još bitnije, miliona njegovih glasača rešenje za ovaj problem su povećane carine na uvoz iz Kine i Meksika.
Povećanja carina se savršeno uklapaju i u Trampovu viziju spoljne politike: Umesto oslanjanja na meku moć i međunarodne organizacije i institucije, Donald Tramp u spoljnoj politici traži pregovore gde su sve opcije na stolu, iako neke od tih opcija često umeju da zvuče suludo. Fokus je isključivo na bilateralnim odnosima i Tramp u njima vidi igru nulte sume, gde dobitak jedne strane neminovno nosi gubitak druge. Zbog toga reči „deficit“ i „poraz“ u rečniku 47. američkog predsednika predstavljaju sinonime, a bilateralni pregovori su način da se trgovinski deficit pretvori u suficit i samim tim stekne velika politička pobeda.
Pretnja carinama je, kada dolazi iz ekonomije veličine Amerike, veoma moćno sredstvo u pregovorima. Zbog toga postoji velika verovatnoća da povećane carinske stope, koje su izazvale paniku neviđenu od pandemije kovida 19, zapravo imaju veoma kratak rok trajanja, jer sada slede pregovori gde će s jedne strane biti Trampova administracija, a s druge strane desetine zemalja čiji je zajednički cilj upravo smanjenje carina.
Na kraju nailazimo i na najveću zamku prilikom oslanjanja na carine kao rešenje za sve probleme, pored, naravno, neminovnog povećanja cena: ako se carine pokažu kao korisno pregovaračko sredstvo, Tramp će da postigne dogovore koji mu odgovaraju i vrati carinske stope na normalniji nivo. Šta se onda dešava sa obećanjem o povratku američke proizvodnje? Ukoliko se proizvodnja vrati u Ameriku i američki potrošači ponovo počnu da kupuju američku robu, ko će da plaća carine na uvoz iz kojih se finansira federalna vlast?
