Žalosno je da se i kod nas u nekim medijima javljaju mišljenja da su na spasavanje sveta odlučujuće uticali džipovi i kamioni koje su Amerikanci isporučili Sovjetima.
Puki brojevi pokazuju da i najveće bitke na Zapadnom frontu izgledaju kao čarke u odnosu na borbe Crvene armije. O žrtvama da i ne govorimo. Samo je u Lenjingradu stradalo više boraca i civila nego svih Amerikanaca, Britanaca i Francuza zajedno. U najsmrtonosnijoj akciji Angloamerikanaca, dvomesečnoj borbi za Normandiju, poginulo je 45.000 ljudi. Kod Kurska je za manje od mesec dana, stradalo 250.000-300.000 crvenoarmejaca.
Mi smo u svetskom vrhu i po žrtvama i po borbi. Ne samo u odnosu na broj stanovnika. Trista hiljada poginulih partizana skoro je jednako broju svih poginulih Amerikanaca, od Japana do Rajne. Partizanska vojska, pretežno srpska, bila je druga najveća gerilska vojska na svetu, posle kineske, mada je Kineza bilo nešto više od Jugoslovena. Oni su jedini pokret otpora koji je sve vreme rata držao velike slobodne teritorije i koji je sam oslobodio dve trećine svoje države. To čak nije pošlo za rukom ni drugom najvećem evropskom pokretu otpora, poljskoj vojsci u otadžbini, Armiji Krajovi.
Civilne žrtve su takođe ogromne. Nigde u Evropi nije ubijano 100 ljudi za svakog poginulog nemačkog vojnika. Bilo je strašnih odmazdi sa ogromnim brojem žrtava u Belorusiji i Ukrajini, ali ne tako birokratski preciznih. Bilo je spaljivanih sela u Grčkoj. Češke Lidice i francuski Oradur su pojedinačni događaji sa srazmerno malim brojem stradalih. Srbi Like, Banije, Korduna i Bosanske Krajine su po procentu žrtava u odnosu na stanovništvo u svetskom vrhu uz Jevreje, Rome i Beloruse.
Šta je s drugim pokretom otpora? Sećanjem treba obuhvatiti i neka dejstva ravnogoraca, posle raskida s partizanima. Tu je operacija „Halijard“, kada je izgrađen aerodrom pred nosom velikih jedinica Vermahta, što je jedinstven poduhvat. Nigde u Evropi nije spaseno toliko pilota u jednom danu, kao u toj operaciji. Taj događaj je zaslužio da uđe u svetle datume naše oslobodilačke tradicije.
Priču o bespoštednom građanskom ratu su najviše širili ljudi iz Hercegovine i Crne Gore, kao što su Šešelj i Drašković, kao i neki ugledni književnici. Srpsko-srpskog rata nije bilo na Baniji, Kordunu, u Sremu. Po istraživanjima Nemanje Devića, Borisa Tomanića i drugih, pre jeseni 1944. godine broj stradalih u partizansko-četničkom ratu u današnjoj centralnoj Srbiji nije bio veći od par hiljada.
Teror Ozne posle oslobođenja nije građanski rat, jer je tu jedna strana, to je bila nova država, ubijala civile. Naši preci su u borbi objedinili borbu dva pokreta. U centralnoj Srbiji i istočnoj Bosni se ogromna većina četnika utopila u partizane posle septembra 1944. godine. Pobeda 9. maja je zajednički uspeh ogromne većine Srba.
Mi smo narod pobednika u oba svetska rata.
