Nakon gotovo pola veka sukoba s turskom državom, Radnička partija Kurdistana (PKK) najavila je svoje raspuštanje. Ova vest predstavlja prekretnicu u savremenoj istoriji Bliskog istoka. Odluka je doneta početkom maja, na 12. kongresu partije, čime je zatvoreno jedno od najdugotrajnijih i najkrvavijih poglavlja savremene bliskoistočne istorije. PKK je osnovan 1978. godine kao marksističko-lenjinistički pokret s ciljem stvaranja nezavisne kurdske države. U sukobu koji je usledio poginulo je više od 40.000 ljudi, a raseljeno ih je više od 1,5 miliona. Tokom prvih godina delovanja organizacija je sarađivala s turskim levičarskim grupama, dok je oružana borba bila okosnica njenog delovanja.
Prelomni trenutak nastupa 1999. godine, kad je lider PKK Abdulah Očalan uhapšen u Keniji i izručen Turskoj. Osuđen je na smrtnu kaznu, koja je kasnije preinačena u doživotnu robiju. Iz zatvora Očalan redefiniše pravac organizacije, napušta ideju nacionalne države i razvija koncept tzv. demokratskog konfederalizma, koji zagovara lokalnu samoupravu, rodnu ravnopravnost i ekološku održivost.
U februaru ove godine on je uputio poruku svojim pristalicama da prekinu oružanu borbu i uključe se u demokratski proces u Turskoj. Nekoliko dana kasnije, rukovodstvo PKK je proglasilo primirje i postavilo uslove za prestanak rada, među kojima je i uspostavljanje pravnog okvira za mirovne pregovore. Iako je godinama fizički izolovan, Očalan i dalje ima ogroman ugled unutar pokreta.
Njegov autoritet je ostao neokrnjen. Rukovodstvo PKK, koje je poslednjih godina predvodio Džemil Bajik, zadržalo je kontrolu nad bazama u planinskom regionu Kandil i drugim mestima, ali je politička osovina pokreta ostala vezana za Očalanovu viziju. Ukidanje PKK otvara prostor za rešavanje jednog od ključnih bezbednosnih i političkih problema u Turskoj. Vlada predsednika Erdogana je saopštila da nije nudila ustupke, ali izvori bliski vlastima navode da se razmatra proširenje kulturnih i obrazovnih prava za kurdsku manjinu. Ostaje otvoreno pitanje kako će se odluka o gašenju PKK odraziti na poziciju Kurda u severoistočnom delu Sirije, gde su kurdske autonomne strukture institucionalno i vojno konsolidovane. Ankara i dalje te entitete, naročito snage YPG (Jedinice narodne odbrane), percipira kao produženu ruku PKK i ozbiljnu bezbednosnu pretnju duž svoje južne granice. Kurdsko pitanje ostaje izrazito kompleksno.
Procenjuje se da između 25 i 30 miliona Kurda živi na prostoru poznatom kao Veliki Kurdistan, koji se proteže preko jugoistočne Turske, severozapadnog Irana, severnog Iraka i severoistočne Sirije. U Sirijskom Kurdistanu, gde živi oko dva miliona ljudi, smeštena je komanda kurdskih oružanih formacija YPG, čiji borci čine okosnicu Sirijskih demokratskih snaga (SDF) - koalicije osnovane 2015. godine, koju su Sjedinjene Američke Države vojno obučavale i naoružavale u okviru borbe protiv Islamske države.
Uprkos višegodišnjim pokušajima, turski predsednik Redžep Tajip Erdogan nije uspeo da razbije njihovu infrastrukturu, a dodatni izazov za Ankaru predstavlja činjenica da je taj region postao ekonomski samoodrživ zahvaljujući bogatim naftnim nalazištima, što kurdskim strukturama omogućava finansijsku stabilnost i nezavisnost. Ipak, odluka PKK o rasformiranju mogla bi označiti kraj jednog od najdugotrajnijih bezbednosnih izazova za Tursku i istovremeno ojačati političku poziciju predsednika Erdogana. Postoji rizik od opstrukcije procesa, s obzirom na frakcijske podele, duboko ukorenjeno nepoverenje i prethodne unutrašnje nesuglasice, koje su u prošlosti često sprečavale uspostavljanje dijaloga između Kurda i turske države. Odlazak PKK sa scene ne predstavlja samo kraj jedne organizacije, već i završetak jedne epohe. Pokret koji je decenijama bio sinonim borbe za kurdski identitet sad se povlači u senku - posebno u pogledu oružane borbe. Istorija nas uči da su na Bliskom istoku završeci često iluzorni; obično označavaju samo prelaz u novu fazu pregrupisavanja ili sukoba.
