Na fotografiji beše prizor sa književne večeri/promocije pjesničke knjige „Crna bajka“ iz pera haškog sužnja Karadžića Radovana - u centru prizora ugledah glavnog govornika, prof. dr Mila Lompara, u košuljici kratkih rukava - takozvanoj šešeljki - zakopčanoj do grla.
U publici sve moj do moga s dna kace: Bećković, Đogo, Rogo, a učini mi se da ugledah i Noga in effigie. Beše tu i određen broj ličnosti koje postoje samo na takvim manifestacijama, posle kojih im se izgubi svaki trag.
Postoji škola mišljenja koja stoji na stanovištu da ne treba mešati političke (i svake druge) brljotine ovog ili onog pesnika sa njegovom poezijom i da - kakva god sranja ovaj ili onaj pesnik učinio - njegova poezija mora imati ista prava kao i poezija bilo kog drugog pesnika, što će reći: da bude objavljivana, promovisana, čitana i kritikovana.
Za nastavak naše današnje kolumne važno je napomenuti da i moja neznatnost pripada toj školi mišljenja. Tu uopšte nije bitno što je Karadžić dozlaboga loš pesnik, što - budući da je Crnogorac - nije mogao ne biti pesnik; općepoznato je da svi Crnogorci genetski moraju pisati pesme - bitno je da to nije bilo književno veče, nego politički skup, ofucan, odrtaveo, bezub, ali opet nekako preteći.
Važno je napomenuti i sledeće: kao i u slučaju Mladića i Miloševića, držim da Karadžić robija umesto mastermajnda Ćosića, koji je u svoj beuzmni pohod krenuo upravo iz SKZ. To ne znači da je Karadžić nevin. Imao je slobodu da odbije Ćosićeva laskanja i huškanja. Da je tako učinio, sad bi bio loš pesnik na slobodi, ali, eto, nije odoleo - ni mnogi drugi nisu odoleli - pa je sada pesnik koji čami u mardelju, dok na promociji njegove pesničke zbirke u publici sedi jedan čovek koji je bitno doprineo njegovom žalosnom usponu i padu.
Sledeća tačka dnevnog (ne)reda je predstavljač i tolmač „Crne bajke“ Milo Lompar, zagovornik „srpskog stanovišta“, težak slučaj političkog idiotizma, ali čovek koji vrlo dobra zna šta je dobra književnost. Budući da Lompar ne može ne znati - kao što Radovan nije mogao ne pisati - da je Karadžićeva poezija mešavina treša i kiča, moja neznatnost je izvukla zaključak da se Lompar na toj promociji nije pojavio zbog loše književnosti nego zbog loše politike. Koje politike? Nemojte se praviti ludi. Znamo koje.
Srećna okolnost u nesreći te politike jeste da je vode nesposobnjakovići poput Lompara, za koga je i smotani Koštunica „čovek-kobra“, što reko počivši Brana Petrović u jednoj sjajnoj pesmi. Napred rečeno ne znači da Lompara treba potceniti, daleko od toga. Tako je potcenjivan i Koštunica, pa pičvajz čitav ispao.
Sve u svemu, nakon što sam pogledao snimak sa promocije „Crne bajke“, u Beogradu na vodi odjeknula je snažna detonacija.
Beograđani na vodi su se uspaničili, pomislili da je možda neka raketa lansirana na Teheran skrenula s kursa, ali džaba su paničili: to je meni pucao qwrz što je održana promocija Karadžićeve zbirke. Ako dok budete čitali našu sutrašnju kolumnu čujete neku eksploziju, znajte da to meni puca qwrz za to što sam napisao.
· Reaguj