I to je tome tako svuda osim u Srbiji, u kojoj „možemo i ono što ne možemo“, u kojoj je posledično moguće i ono što je nemoguće, u kojoj smo svi mi „mi“, u kojoj se sve „događa“ svima „nama“, u kojoj su sva deca „naša“ - što ipak ne podrazumeva kolektivno pravljenje dece - i u kojoj smo - ovo je najnoviji hit u svetu našeg kolektivizma - „svi pod nadstrešnicom“.
Kao što znate, moja neznatnost decenijama sa Famoznog amvona baca anateme i osipa drvlje i kamenje na „partikularizam“, ali valja znati da se to odnosi na najtoksičniji vidi partikularizma, onaj koji buja pod plaštom kolektivizma, koji raspiruju nacionalni vitezovi četvrtastog stola, koji poju o jedinstvu Srba svih i svuda, koji tvrde da smo svi naši (većina ih je prethodno baljezgala da smo svi Titovi), a kojima dolepotpisana neznatnost vazda nabija na nos da je njihovo nacionalno jedinstvo moguće samo ukoliko je moguće jedinstveno narodno dupe.
Sve dok kenjamo svako za sebe, neće biti ništa od našeg nacionalnog jedinstva. Uvek valja krenuti od dupeta. Dupe dosta toga govori, ne valja samo kad počne da misli.
No, dobro, da mi pređemo na „meritum stvari“, što reko Marinko M. Vučinić (gde li je, šta radi). Dakle ovako: ovaj svet je ustrojen esktremno partikularistički - prepun je različitosti i posebnosti - i takav kakav je daleko je od idealnog, ali nekako to guzelja ukoliko se partikularizmi usklade i ograniče raznoraznim regulama i sistemima štapova i šargarepa.
Glavni (i nerešivi) problem našijanskog kolektivizma je pretpolitička filozofija „ko nije s nama, taj je protiv nas“, koja je samo pola stepena iznad nepolitičke prakse Hobsovog rata „svih protiv svih“, u koju smo na dobrom putu da se vratimo.
Napred pomenuta politička filozofija - „ko nije s nama, taj je protiv nas“ - zajednička je svim akterima na ovdašnjoj histeričnoj političkoj sceni, a kako vidim, sve je prisutnija i u Evropi, a i šire.
Tako je u Srbiji odvajkada. Dva-tri pokušaja da se srpsko društvo izvuče iz gliba kolektivizma znamo kako su završila, a upravo gledamo poražavajuće rezultate neuspeha projekata dekolektivizacije i uzdizanja srpskog društva iznad plemenskih i običajnih matrica.
Nema više čak ni „prve“ i „druge“ Srbije - zauzvrat smo na putu da dobijemo Prvu i Drugu Crkvu Srbije - na histeričnoj sceni su samo „on/oni“ i „mi“ i ko god nije explicitno „on/oni“ ili mi, taj je „oni“, je l’ vidite vi tu zavrzlamu.
Ta „diferencijacija“ (tako se to govorilo u SFRJotu), to neprestano preispitivanje da li je ovaj ili onaj mi ili oni, rezultira prikivanjem na stub srama svakog ko je (iz bilo koga razloga) nešto između i nije dovoljno eksplicitni „mi“, ali to će zbog pomanjkanja karakterologije biti tema naše sutrašnje kolumne, nazvane „Breskvica razdora“.
