Uzroci i posledice
Budisti su od toga napravili čitavu filozofiju i došli do koncepta karme kao sudbinskog koferčeta koje svako nosi, a u kome su njegova dela koja mu određuju karmu, tj. sudbinu. Ista misao živi i u nizu naših narodnih izreka, od one najčuvenije da ko se mača lati može od njega i da pogine, pa sve do one - ko drugome jamu kopa, sam u nju upada.
Obični kratkovidi političari često misle da mogu pobeći svojoj karmi i često namerno žmure pred posledicama svojih dela, dok se dalekovidi državnici razlikuju od njih jer umeju dobro da sračunaju posledice svojih dela koje su na korist, odnosno na štetu država i naroda koje vode, pa ih upravo stoga potonje generacije pamte po dobru, dok se ovi obični političari uglavnom zaboravljaju. Donald Tramp nije ni običan političar, jer je on u politiku došao iz biznisa, ali je pitanje da li je državnik jer je nakon niza njegovih poteza, od kojih je najnoviji rat sa Iranom, jasno da ne promišlja dovoljno o posledicama svojih dela i da u njih ulazi ishitreno i s kratkoročnim računom. Njegova zabavljačka rijaliti strana teži da ostavi kratkoročne utiske i na prijatelje i na neprijatelje i na birače, i dok su birači uglavnom naivni i kupuju jeftino ono što im se marketinški prodaje, neprijatelji ne padaju na performanse i prve utiske, te uglavnom realno procenjuju šta ko može. Upravo pogrešno sračunavanje posledica Trampa je dovelo do neke vrste kratkoročnog hiperpragmatizma zbog koga je dronom u prvom mandatu ustrelio najčuvenijeg iranskog generala Kasema Sulejmanija, ili raketama u ovom novom ratu čitavo iransko rukovodstvo praveći opasne presedane, jer tokom Drugog svetskog rata saveznicima ne bi palo na pamet da granatom raznesu Romela, koji je čak čitavo vreme rata imao prepisku s britanskim zapovednikom Montgomerijem, u kojoj su izražavali jedan drugome poštovanje. Rat je oduvek imao i taj element dvoboja s pravilima, ali je rat oduvek imao i svoju sirovu stranu prostog puškaranja iz kaubojskih filmova, te je Tramp odlučio da se prikloni ovoj drugoj, kaubojskoj formi rata, u kojoj su svi potencijalne mete.
To ne samo da mu nije donelo uspeh na bojnim poljima, gde je Iran samo poslednji primer, nego ni za diplomatskim stolom, jer uperen pištolj tokom pregovora slabi poverenje i stvar je diplomatske kulture ostaviti oružje sa strane dok se pregovara. Štaviše, ovakva atmosfera nesigurnosti u kojoj su ukinuta mnoga stara pravila politike, rata i diplomatije povećala je opšti nivo rizika svuda, pa je na samog Trampa prošle subote u vašingtonskom „Hiltonu“ ispalio hice neobični momak. Na stranu to što je napadač obrazovan i sa čistim CV, nego je sve što je radio - kako se sa 10. sprata hotela unutrašnjim stepeništem spustio neprimećen dole do svečane sale i što je to učinio onda kad su zvanice već ušle u salu i kad je obezbeđenje bilo relaksirano - govori da je reč o inteligentnom čoveku. Njegov čin je naravno apsolutno pogrešan i destruktivan, ali Tramp mora da razmisli o poruci i pouci ovog incidenta čije su teže posledice sprečene jer su profesionalno reagovali oni kojima je posao da štite predsednika - agenti Tajne službe - koji su neutralisali napadača.
Možda ovo ponuka Trampa da više sluša struku i profesionalce i manje improvizuje u ratovima, pregovorima i najznačajnijim pitanjima državne bezbednosti.
