PRVI PUT POSLE 53 GODINE! Vojna sila sa Sredozemlja šalje trupe u inostranu misiju i OPASNU RATNU ZONU, Izrael i Maroko u panici, Rusi ih tamo već čekaju!
- Konvoj je stigao u Arlit, u području važnom i zbog uranijuma i bezbednosti granice
- Potez može da pojača pritisak na Maroko, jer se uklapa u spor oko Zapadne Sahare i rivalstvo oko gasovoda. Ruski veto u Savetu bezbednosti dodatno je išao u prilog Alžiru
- Za Izrael je važan njegov savez sa Marokom, ali normalizacija ne garantuje bezbednost. Saradnja bi, trebalo da bude praktična i usmerena na odbrambene kapacitete
Prvo slanje kopnenih trupa Alžirau inostranstvo još od Jomkipurskog rata 1973. godine, ruski veto u UN o Zapadnoj Sahari i konkurentski gasovodi, menjaju strateško okruženje Maroka.
Za Izrael je ulog veliki jer je reč o njegovom važnom severnoafričkom partneru.
Alžirski vojni konvoj stigao je 30. oktobra u Arlit, na severu Nigera. Prema pisanju Rojtersa, reč je o prvom raspoređivanju alžirskih kopnenih snaga u inostranstvu još od Jomkipurskog rata 1973. godine. Ovo treba razlikovati od ranije vojne pomoći iz vazduha.
Alžir je u avgustu poslao četiri borbena aviona Su-30, transportni avion Il-76 i avion za dopunu goriva Il-78 u Nijamej, a Nigeru je isporučio i četiri helikoptera. Sada je, međutim, napravljen korak dalje - uspostavljeno je prisustvo kopnenih snaga.
Na prvi pogled, priča se odnosi na Rusiju. Međutim, važniji deo priče je gas.
Alžir tvrdi da će njegove trupe štititi ekonomske interese u Nigeru
Državna naftna i gasna kompanija Sonatrač ima investicije u toj zemlji i učestvuje u projektu Transsaharskog gasovoda, kojim bi nigerijski gas preko Nigera bio transportovan do Alžira, a zatim i na izvozna tržišta.
Alžirski senatori opisali su vojnu misiju kao zaštitu naftnih projekata. Iako nije potvrđeno da je neposredni zadatak konvoja zaštita gasovoda, taj projekat objašnjava sve veći značaj Nigera za Alžir.
Dolazak vojnog konvoja u Arlit neće promeniti vojni odnos snaga u odnosu na Izrael, ali bi mogao da promeni bezbednosno okruženje Maroka, najvažnijeg izraelskog partnera u severnoj Africi.
Dok je Tel Aviv usredsređen na Iran i Persijski zaliv, trebalo bi da obrati pažnju na bezbednost istočnih i južnih prilaza Maroku, kao i na nerešeni spor oko Zapadne Sahare.
Alžirski parlament je 25. oktobra odobrio obaveštenje predsednika Abdelmadžida Tebunao slanju vojnih jedinica u inostranstvo.
Gornji dom parlamenta glasao je jednoglasno. Član 91 Ustava Alžira, izmenjen u martu 2026. godine, dozvoljava takva raspoređivanja nakon odobrenja dve trećine poslanika u oba doma. Glasanje je formalno omogućilo slanje kopnenih snaga u Niger.
Nigerom upravljaju vojni oficiri od jula 2023. godine, kada su državnim udarom svrgnuli predsednika Mohameda Bazuma. Zemlja se bori protiv pobunjenika povezanih sa Al Kaidom iIslamskom državom.
Alžir sa Nigerom deli dugu granicu i strahuje da bi nestabilnost u regionu Sahelamogla da se proširi na sever. Zaštita investicija, energetskih projekata i državne granice predstavljaju uverljive razloge za slanje vojske.
Odnosi Alžira i Nigera prolazili su kroz različite faze
Alžir je osudio državni udar 2023. godine, a odnosi su se kasnije pogoršali nakon što je Mali optužio Alžir da je oborio malijski dron u blizini granice, a Niger je povukao svog ambasadora.
Ipak, odnosi su se u međuvremenu popravili. Nakon neuspele pobune u Nijameju u avgustu 2026. godine, Niger je zatražio pomoć. Alžir je poslao četiri borbena aviona Su-30 sa pratećim letelicama i isporučio četiri helikoptera.
Ministar odbrane Nigera, general Salifu Modi, sastao se 21. oktobra sa predsednikom Tebunom, a zatim je sa načelnikom generalštaba alžirske vojske, generalom Saidom Šangrihom, potpisao protokol o vojnoj saradnji.
Operativni detalji sporazuma nisu objavljeni. Poseta je održana četiri dana pre nego što je parlament odobrio slanje vojske, što ukazuje na plansko proširenje bezbednosne saradnje.
Rusija je deo ove priče, ali ne i jedino objašnjenje
Alžir se u velikoj meri oslanja na rusko naoružanje, a Moskva je i proširila svoje prisustvo u Sahelu nakon povlačenja zapadnih snaga.
Francuska je napustila Niger u decembru 2023. godine. Ruski instruktori i oprema protivvazdušne odbrane stigli su u Nijamej u aprilu 2024, dok su američke trupe u tom trenutku još bile u istoj bazi.
Tadašnji američki ministar odbrane, Lojd Ostin potvrdio je rusko prisustvo narednog meseca, a američke snage napustile su zemlju u septembru 2024. godine.
Alžir i Rusija ne moraju da imaju zajedničku komandu da bi imali koristi od preklapanja interesa. Obe zemlje žele da povećaju uticaj na vojnu vlast u Nigeru i imaju razloge da se protive povratku zapadnog bezbednosnog prisustva.
Alžir donosi geografsku prednost, energetske veze i konvencionalne vojne snage, dok Rusija obezbeđuje oružje, instruktore i diplomatsku podršku. Ipak, njihovi interesi mogu da se razilaze jer Alžir nastoji da očuva primat u regionu. Dostupni dokazi ukazuju na podudaranje interesa, ali ne i na koordinaciju slanja vojnog konvoja u oktobru.
Arlit - grad povezan sa uranijumom
Niger je 2025. godine nacionalizovao rudnik "Somair", kojim je ranije upravljala francuska kompanija "Orano". Među potencijalnim kupcima zaliha uranijuma navodno su bili i Rusi.
Sud Međunarodnog centra za rešavanje investicionih sporova (ICSID) naložio je 23. septembra 2025. Nigeru da ne prodaje niti prebacuje uranijum u suprotnosti sa pravima kompanije "Orano". Kompanija je kasnije osudila isporuku uranijuma iz tog rudnika, ocenjujući je kao protivnu odluci Suda.
Nema dokaza da je alžirski vojni konvoj povezan sa uranijumom, ali njegov dolazak u rudarski grad pokazuje koliko su bezbednost, prirodni resursi i uticaj stranih sila međusobno povezani.
Pritisak na Maroko i preko Saveta bezbednosti UN
Rezolucijom 2797, usvojenom 31. oktobra 2025. godine, mandat Misije UN za referendum u Zapadnoj Sahari (MINURSO) produžen je do 31. oktobra 2026. godine.
Rezolucija je predlog Maroka o autonomiji Zapadne Sahare uzela kao osnovu za pregovore, ali je zadržala cilj postizanja obostrano prihvatljivog rešenja i formulacije koje se odnose na pravo na samoopredeljenje.
Za rezoluciju je glasalo 11 članica Saveta bezbednosti, nijedna nije bila protiv, tri su bile uzdržane, dok jedna članica nije učestvovala u glasanju.
Izmenjeni američki predlog išao je korak dalje. Njime je predviđeno da MINURSO promeni ime u Misiju UN u Zapadnoj Sahari, odnosno MINUSO, čime bi referendum bio uklonjen iz naziva misije.
Američki predlog je plan autonomije Maroka postavljao kao jedinu osnovu za pregovore i predviđao smanjenje vojnog sastava misije.
Ranija verzija predloga sadržala je rokove za okončanje mirovne operacije i smanjenje broja uniformisanih pripadnika, ali je Vašington odustao od tih odredbi nakon protivljenja pojedinih članica Saveta bezbednosti.
Rusija je 30. oktobra uložila veto na američki predlog. Moskva je prethodno predstavila sopstveni nacrt rezolucije, kojim bi mandat MINURSO bio produžen za još godinu dana bez promene njenog imena i ovlašćenja.
Američki predlog dobio je 11 glasova za, jedan protiv i tri uzdržana. Ruski predlog dobio je samo tri glasa podrške, dok su Sjedinjene Države glasale protiv njega. Pošto nijedan tekst nije usvojen, mandat MINURSO trebalo je da istekne 31. oktobra.
Za Alžir je ruski veto predstavljao diplomatski dobitak
Alžir podržava "Front Polisario" i Zapadnu Saharu smatra ključnim pitanjem u svom rivalstvu sa Marokom.
Moskva je sprečila Vašington da nametne okvir koji je želeo da uključi u mandat UN. To ne dokazuje da je Rusija postupila na zahtev Alžira ili da su dve prestonice koordinisale poteze. Ipak, pokazuje da stalna članica Saveta bezbednosti može da blokira predlog koji podržava većina članica, ostavljajući Rabat bez željene promene.
Zajednički pritisak na Maroko postoji i bez formalnog saveza. Alžir širi svoje vojno prisustvo u Nigeru, dok Rusija učvršćuje pozicije u Sahelu i blokira američku inicijativu o Zapadnoj Sahari.
Maroko se tako suočava sa složenim bezbednosnim okruženjem na istoku i jugu, dok su njegovi diplomatski napori u vezi sa autonomijom Zapadne Sahare izloženi rivalstvu velikih sila. Reč je o strateškoj povezanosti, ali ne nužno i o operativnoj saradnji.
Za Izrael je situacija značajna zbog njegovog partnerstva sa Marokom.
Odnosi dve zemlje obnovljeni su u decembru 2020. godine. U novembru 2021. ministri odbrane potpisali su memorandum koji obuhvata vojnu saradnju, razmenu obaveštajnih podataka, obuku i vojnu industriju.
Na vazduhoplovnom sajmu u Marakešu u oktobru 2026. godine Izrael je prvi put otvorio nacionalni paviljon u Maroku, u kojem je učestvovalo osam izraelskih odbrambenih kompanija.
Partnerstvo Izraelu pruža važnog saveznika na atlantskom i mediteranskom prilazu, ali ne garantuje bezbednost Maroka.
Politika Maroka oblikovana je sopstvenim interesima: pitanjem Zapadne Sahare, odnosima sa Evropom, afričkom diplomatijom i stavovima domaće javnosti.
Tel Aviv ne bi trebalo da očekuje da će Rabat podržati svaki izraelski stav, niti da pretpostavlja da će normalizacija odnosa sama po sebi odvratiti pritisak Alžira.
Saradnja bi, prema oceni autora, trebalo da bude usmerena na konkretne sposobnosti koje odgovaraju potrebama Maroka: razmenu obaveštajnih podataka, protivvazdušnu i protivraketnu odbranu, sisteme za borbu protiv dronova, sajber-odbranu, obuku i projekte u odbrambenoj industriji.
Energetsko nadmetanje dodatno komplikuje situaciju
Alžir nastavlja da promoviše Transsaharski gasovod, dok Maroko razvija Afrički atlantski gasovod, koji bi trebalo da poveže zapadnoafričke proizvođače gasa sa Marokom i evropskim tržištima.
U julu 2026. lideri Ekonomske zajednice zapadnoafričkih država (ECOWAS) potpisali su međuvladin sporazum o atlantskom projektu u Fritaunu, čime je započela njegova naredna faza realizacije. Nijedan od ova dva gasovoda još nije operativan izvozni koridor. Njihovo nadmetanje odražava suprotstavljene regionalne mreže i ambicije.
Vašington bi trebalo da spreči da Zapadna Sahara postane još jedno poprište blokade velikih sila. Trebalo bi da nastavi da podržava pregovore, da marokanski predlog autonomije ostane osnova za razgovore, ali i da insistira na tome da konačno rešenje obuhvati pravo na samoopredeljenje. Takođe bi trebalo da zahteva transparentnost u vezi sa stranim vojnim raspoređivanjima i infrastrukturnim sporazumima u Sahelu.
Izrael bi trebalo da produbi praktičnu saradnju sa Rabatom, ali bez tretiranja svakog poteza Alžira kao pretnje usmerene protiv Izraela.
Alžirsko raspoređivanje vojske prvenstveno je povezano sa zaštitom interesa i povećanjem uticaja u Nigeru. Posledice, međutim, mogu da se odraze i na Maroko, a samim tim i na Izrael.
Poređenje sa 1973. godinom jeste upečatljivo, ali okolnosti su različite. Alžirske snage su tada otišle u Egipat kako bi se borile protiv Izraela. Sadašnji konvoj u Nigeru, prema tvrdnjama Alžira, povezan je sa ekonomskim i energetskim interesima.
Ipak, reč je o značajnoj promeni: Alžir je spreman da rasporedi kopnene snage izvan svojih granica kako bi zaštitio ono što smatra svojim strateškim interesima.
