Za Tatjanu i Andreu Buči, devojčice poreklom iz Rijeke koje su preživele Aušvic, Mana je bila druga majka koja ih je, posle užasa koje su preživele, naučila kako da ponovo budu deca.
Memorijalni muzej žrtava holokausta u Vašingtonu omogućio im je da se vide još jednom, poslednji put.
Rodila se kao Marta, ali su je u godina neposredno posle Drugog svetskog rata deca o kojoj je brinula u engleskom gradiću Lingfildu prozvala Mana. To ime je zadržala celog života.
Marta Mana Vendling Frajdman, Jevrejka iz Nemačke izgubila je skoro celu porodicu u Holokaustu. Ona sama je preživela tako što je prebegla u Englesku neposredno pre rata. Počev od 1946. radila je na imanju u blizini Lingfilda gde je nekoliko desetina dece koja su preživela logore pronašla dom. Većina njih, uzrasta između 3 i 16 godina su bili siročići preživeli tako što su ih sakrile hrišćanske porodice. Druga su preživela Aušvic, Treblinku i druge koncentracione logore širom Evrope.
Jedna od te dece su bile i Andrea i Tatjana Buči – sestre iz Rijeke koje su u martu 1944. deportovane u Aušvic zajedno sa majkom. Stare samo četiri i šest godina bile su jedne od najmlađih osoba koje su preživele Aušvic, a da su se sećale svog boravka tamo.
Njihov otac Nino, katolik, bio je u zatočeništvu u Africi. Majka Mira, Jevrejka odvedena je zajedno sa njima i odvojena odmah po dolasku u logor.
Sestre smatraju da su izbegle gasnu komoru samo zahvaljujući tome što su ličile na bliznakinje. Odvojene su u posebnu baraku odakle je decu za eksperimente birao zloglasni doktor Mengele.
Majka ih je tu posećivala kad god je mogla. Međutim, došao je dan kada se majka nije pojavila ...
Andrea i Tatjana su po oslobođenju stigle u prihvatilište u kome je radila Mana. Ubrzo, ona je za njih postala druga majka podsetivši ih kako izgleda biti dete. Njih tri su godinama bile u kontaktu. Ipak, nisu je videle od trenutka kada se ona, udovica i bez svoje dece, preselila u Filadelfiju kod nećake.
A onda im je Memorijalni muzej žrtava holokausta u Vašingtonu omogućio da se vide još jednom, poslednji put...Većina dece iz Lingfild porodice nikada nisu upoznala drugi dom osim tog sve dok nisu odrasla i zasnovala svoje porodice. Međutim, za Andreu i Tatjanu život je bio drugačiji ...
Njihova majka Mira ipak nije umrla u Aušvicu. Transportovana je u drugi logor i posle rata je pronašla supruga. Zajedno, oni su uspeli da pronađu ćerke u Engleskoj i vrate ih kući u decembru 1946. godine.
Na rastanku Mana je spremila poklone za njih – Andrea je dobila lutku, a Tatjana kapu i torbu koju je Mana izvezla.
U oktobru prošle godine, 63 godine posle njihovog poslednjeg susreta Mana, Tatjana i Andrea su se ponovo susrele.
"Andrea i Tatjana su donele lutku, kapu i torbu da ih pokažu Mani. Ona je dugo gledala u njih, pokušavajući da se priseti a onda je povikala "Da!" zaplakala i zagrlila lutku koja je putovala tako daleko", pišu američki mediji.
Provele su zajedno dva dana pričajući i sećajući se prošlih vremena. Nakon što su se sestre vratile kući – Andrea živi u Italiji, a Tatjana u Belgiji, Mana se razbolela. Umrla je tri nedelje nakon što su je sestre o kojima je brinula posetile.
Imala je 98 godina i život koji je bio vredan življenja.
Na komemoraciji povodom njene smrti pročitano je pismo sestara Buči. Ljudi iz Memorijalnog muzeja doneli su jedan poseban eksponat pronađen u njihovoj zbirci – bilo je to parče papira na kome nacrtana nasmejana žena obučena u haljinu boje duge. Na papiru je jednostavno pisalo "Mana".
