Većina Rusa ne putuje u inostranstvo, ne poseduje vikendice u Evropi, niti hipoteke. Štaviše, prosečan Rus poseduje fizičku i mentalnu čvrstoću za snalaženje u teškim vremenima koju zapadnjaci ne mogu da shvate.
Uz dramatičan pad cene nafte, kolaps rublje i pritisak zapadnih sankcija, Rusi ulaze u novu godinu u dramatično drugačijoj i oslabljenoj ekonomskoj situaciji u odnosu na onu na početku godine, piše Biznis insajder.
To bi moglo da izazove prilične poteškoće za Ruse jer Moskva napominje da bi se niska cena nafte mogla održati do 2030. godine. Rusija ni u kom slučaju nije blizu ekonomskog kolapsa koji ju je zadesio devedesetih godina i kada su siromašni Rusi bili na ivici opstanka.
Ipak, nemoguće je poreći da je došlo do značajnih promena u Kremlju nakon ekonomskog delovanja Zapada zbog ruske „agresije“ u Ukrajini.
Iako Rusija poseduje više rezervi nego poslednji put kada je rublja bila na dnu, 1998. godine, i iako je jasno da Moskva pokušava da spreči bankrot, u Putinovom krugu je malo optimizma.
Rusija se sada suočava sa produženom i ozbiljnom finansijskom krizom koja ima veće šanse da se pogorša nego da se poboljša. Pošto Putin duguje popularnost impresivnom ekonomskom rastu u poslednjih 15 godina, političke implikacije ovog kolapsa su veoma ozbiljne.
Ipak, da li su one dovoljne da nateraju Putina da napusti kancelariju? Zapadni političari koji pokušavaju da izbegnu direktan okršaj sa Rusijom, pretpostavili su da će sankcije primorati Putina da se povuče i iz Ukrajine i sa drugih mesta, ali takva pretpostavka je pod znakom pitanja.
Sankcije su izazvale negodovanje kod Južne Afrike, čija elita više nije dobrodošla u Londonu, ali što se tiče Putina i Rusije, sankcije kao da i ne postoje.
Ekonomski rat, koji izaziva poteškoće među prosečnim građanima, pre stvara agresiju nego što je sprečava. Klasični primer je Japansko carstvo, koje se suočilo sa opasnim ekonomskim sankcijama SAD kao osvetom za agresivni rat u Kini. Pošto ne poseduje svoju naftu, Japan je u potpunosti bio zavisan od uvoza koji su SAD blokirale sankcijama. To je u potpunosti porazilo Japan pošto bez nafte njegova ekonomija i vojska nisu mogli da funkcionišu. Bilo je očigledno da su sankcije uvedene jer SAD nisu želele da Japan dominira regionom Zapadnog pacifika, što je u velikoj meri uvredilo Japance.
Najbliže mesto na kom je Japan mogao da dođe do nafte bila je Holandska istočna Indija, današnja Indonezija, a Tokio je odlučio da uzme naftu silom. Da bi to uradio, Japan je prvo morao da istera Kraljevsku mornaricu iz Singapura i Mornaricu SAD iz Filipina, a da bi to učinio, morao je da se reši američke pacifičke flote u Perl Harboru. Ostatak priče znate.
Japan je 1941. godine verovao da će biti poražen sankcijama, pa je rat izgledao kao logičan izbor. Potpuni poraz Japanskog carstva 1945. godine ukazuje na to da je odluka Tokija da napadne Perl Harbor bila suluda, ali da su se stvari drugačije odigrale kod Midveja u junu 1942. godine, situacija bi danas bila dosta drugačija.
Japanci nisu imali sreće u ratu koji su započeli u decembru 1941. godine, iako su u stvari Amerikanci prvi počeli.
Da li bi Putin mogao da učini slično sada kada je Rusija uzdrmana zapadnim sankcijama i pokuša da dobije pravi rat? Rano je za procenu, ali 2015. godina će svakako biti godina velikih odluka.
Za sada ne postoje indikacije da Putin namerava da se povuče iz Ukrajine zbog zapadnih sankcija. Važno je napomenuti da Putin vodi iskrenu politiku koja je široko prihvaćena od većine Rusa. On u Krimu i istočnoj Ukrajini nije uradio ništa ilegalno. On samo štiti Rusiju i etničke Ruse, što predstavlja legitiman nacionalni interes.Rusi smatraju da je Amerika ta koja je ukaljala svoj obraz napadajući države širom sveta u ime „slobode“, a upravo ona naziva legitimne akcije Rusije „agresijom“. Rusija će nastaviti da se bori protiv pokvarene hipokrizije i da se opire zapadnim sankcijama koje je zbog toga kažnjavaju.
Putinove izjave od ovog meseca ukazuju na to da povlačenje sada nije opcija.
On je na konferenciji za novinare prošle nedelje okrivio Zapad zbog finansijske krize, obećavajući da će se ekonomija vremenom poboljšati.
On je na KGB-ovski način opisao kako Zapad želi da zarobi „ruskog medveda“, ali da on neće sedeti mirno, već da će braniti svoj suverenitet.
Putin je 20. decembra, na praznik ruskih specijalnih snaga, ponosno napomenuo kako je tokom 2014. godine uhapšeno čak 230 inostranih špijuna, rekavši da niko nikada nije uspeo da suzbije ili izoluje Rusiju i da niko nikada neće uspeti. On je naveo da je špijunskih pokušaja bilo i ranije, dvadesetih i četrdesetih godina prošlog veka, ali i kasnije. On je rekao da im nije uspelo tada i da im neće uspeti ni sada. Ovako ne priča čovek koji misli da se povuče.
Rusija predstavlja neku vrstu demokratije, pa je ipak važno i javno mišljenje. On je opasno podsticao nacionalističku vatru tokom čitave godine, navodeći kako ukrajinski nacisti čine genocid nad nevinim Rusima.Takođe, Zapad, naročito predsednik Obama, nije bio baš oprezan u svojim izjavama kako će sankcije srušiti Rusiju, što su Rusi protumačili kao poziv na rat.
Obama nije objasnio zašto pola veka sankcija nije uništilo malu i siromašnu Kubu, a trebalo bi za kratko vreme da unište Rusiju.
Obama je prošlog vikenda komentarisao navode da je Putin matirao Zapad, rekavši da njemu neko ko se bori sa kolapsom svoje valute i finansijskom krizom ne deluje kao neko ko je matirao SAD.
No, ostaje da vidimo kako će šahisti iz Kremlja odigrati svoje poteze protiv Zapada u 2015. godini.
Ne znamo da li će biti pravog rata između Rusije i Zapada u novoj godini, ali ta mogućnost se ne može isključiti.Nije iznenađenje da se NATO države spremaju na moguću invaziju i okupaciju od strane Rusije, pošto je njihova sudbina kao sile Atlantskog saveza dovedena u pitanje. Malo je verovatno da će Putin uskoro pokrenuti otvorenu agresiju protiv NATO-a s namerom da uzrokuje veći rat, ali do takvog konflikta bi moglo doći u 2015. godini.
Uzdizanje vojske Kremlja i špijunske operacije u severnoj Evropi već izazivaju zabrinutost, a NATO bi mogao da padne u Estoniji, pošto je Kremlj uputio provokacije na njen račun. U pitanju je riskantna igra. Rat može da se dogodi sasvim slučajno, a pošto NATO nije ozbiljno pripremljen da se odupre ruskoj agresiji na istočnoj granici, tako nešto može da se očekuje u 2015. godini.
Moskva nije spremna na konvencionalni rat protiv NATO-a, između ostalog, zbog kolapsa nafte i rublje koji odlažu program modernizacije vojske. Ipak, ona je spremna na Specijalni rat koji uključuje špijunažu, subverziju i terorizam.Specijalni rat Kremlja bi mogao ozbiljno da ugrozi NATO, koji nema sposobnosti da se odupre takvom napadu.Rusi su dobro poznati po špijunaži. Čak i mediji danas obaveštavaju da su Moskovske tajne službe jednako aktivne kao za vreme Hladnog rata.
Putin se veoma interesuje za aktivnosti ruskih obaveštajnih agencija i ruski špijuni znaju da ih vrh države podržava šta god da se desi.
Međutim, nesposobnost Zapada da shvati rusku špijunažu kao ozbiljnu pretnju daje prednost Kremlju u Specijalnom ratu. Ruske obaveštajne službe poseduju sofisticiranu doktrinu koju koriste za političko ratovanje protiv svojih neprijatelja.
One utiču na zapadne političare, aktiviste i novinare da šire proruske poglede na brojna pitanja, a to se uglavnom izvodi onlajn. Ova špijunaža, koja se zasniva na psihološkim operacijama koje nemaju svoj ekvivalent u diktrini NATO-a, može da ostvari devastirajuće udarce kroz laži i falsifikovanje. Rusija iskorišćava lakovernost Zapada, koji ne može da prihvati neiskrenost neprijatelja.
Subverzija je ponovo tu, pri čemu se onlajn dezinformacije koriste kao glavno oružje. Na političkom frontu, Putin u rukama ima nekoliko evropskih karata. Kremlj je uspešno uspostavio važne uticajne mreže u državama NATO-a, što omogućava veliku fleksibilnost Rusije. Moskva je dugo podržavala levičarske partije i aktiviste na Zapadu, ali u proteklih par godina se okrenula i ka desničarskim organizacijama, koje su sve jače u mnogim državama Evropske unije, zahvaljujući raspravama o imigraciji i nacionalnom identitetu.
Prostim rečima, Moskva će imati koristi od toga da EU ne uspe efektivno da se izbori sa krajnjom desnicom.vbsdfkhrez
Na kraju, pored špijunaže i subverzije, tu je i terorizam. On u 21. veku uzima razne oblike, od dizanja bombi u vazduh do hakovanja u kompjuterske mreže. Interesantno je kako malo zapadnjaka uočava iznenadan i devastirajući „sajber vandalizam“ protiv Sony-ja u vreme kada je Rusija pritisnuta sankcijama.Stručnost Rusije u sajber terorizmu nije novost, ali tek treba da se primeni na veće države NATO-a na strateški način. Međutim, to se može očekivati samo kao ispomoć tajnim ruskim operacijama protiv NATO-a i EU.Pojam da će besna Rusija primeniti pravi terorizam, ubice i bombardere, zvuči pomalo nestvarno, ali ne bi trebalo, pošto su Rusi veoma iskusni u ovoj oblasti.
Sovjetska obaveštajna služba je angažovala razne strane terorističke grupe početkom šezdesetih godina, gde su spadale Crvene brigade, Frakcija crvene armije, ali i Palestinska oslobodilačka organizacija (PLO), a koje su obučavane od strane KGB-a (Državni komitet za bezbednost) i GRU-a (Glavna obaveštajna uprava).
Pored silnih međunarodnih terorističkih grupa krajem Hladnog rata, jedino je Narodni front oslobođenja Palestine (PFLP-GC) bio podružnica Kremlja, dok su Sovjeti pomagali PLO-u dok god je to odgovaralo KGB-u.Treba napomenuti da je ideja da su KGB i Istočni blok pomagali teroristima sedamdesetih i osamdesetih godina u to vreme ismejana kao „teorija zavere“ od strane skoro svih zapadnih „stručnjaka za terorizam“. Ispostavilo se da su sve glasine bile u potpunosti tačne.
Moskvi nisu potrebne operacije pod lažnom zastavom za sprovođenje terorizma u inostranstvu. Ona poseduje mnoge druge trikove koje izvode ruski špijuni.
Zloglasno ubistvo radioaktivnim čajem dezertera Saše Litvinjenka u Londonu 2006. godine, bilo je delo Federalne službe bezbednosti (FSB), ruske najveće obaveštajne agencije. Dve godine ranije, plaćenici GRU-a su razneli Zelimkana Jandarbijeva, izgnanog lidera čečenskog otpora, postavivši bombu u njegovo vozilo. Uređaj je eksplodirao na ulicama Dohe u Kataru, usmrtivši Jandarbijeva i njegova dva telohranitelja.
Međutim, GRU je to uradio veoma nespretno i katarske vlasti su ubrzo uhapsile dva bombaša. Oni su na suđenju priznali da ih je Moskva poslala u Dohu da ubiju čečenskog vođu. Oni su ipak vraćeni u ruski pritvor 2005. godine uz obećanje da će svoju zatvorsku kaznu odslužiti u Rusiji.
Oficiri GRU-a nisu odslužili ni jedan dan u ruskom zatvoru, već su umesto toga dočekani kao heroji, a zatim nestali iz javnosti.
Nasuprot mitu, KGB i GRU su za vreme Hladnog rata bili pažljivi po pitanju svojih operacija na Zapadu. Ubistva „državnih neprijatelja“ u inostranstvu su bila česta u Staljinovo vreme, ali su prestala pedesetih godina nakon par sramotnih grešaka.
Ubistvo Stepana Bandere, ukrajinskog nacionaliste 1959. godine u Minhenu cijanidom, bila je poslednja operacija ovakve vrste, pri čemu je bilo veoma providno i sramotno za Kremlj da je to bilo delo KGB-a.Iako su zadržali svoje sposobnosti, KGB i GRU nisu više toliko korišćeni krajem Hladnog rata.Kada je bugarski DS zamolio Sovjete da ubiju problematičnog dezertera, šef KGB-a, Jurij Andropov, rekao je da KGB može da pomogne, ali da to uradi oprezno. Sovjeti su Bugarima obezbedili specijalno oružje, kišobran koji ispaljuje sačmu sa visoko-toksičnim ricinusom, koje je DS iskoristio da ubije Georgija Markova u Londonu u oktobru 1978. godine, pri čemu su britanski istražitelji okrivili DS za ubistvo.
Sovjeti nisu imali veze sa ubistvom, baš kao što je Andropov i naredio.
Međutim, Putin ne okleva kao Andropov. On je spreman da pošalje ruske špijune da neutrališu sve one koji prave velike probleme. Dakle, pojačana subverzija i špijunaža ruskih tajnih službi usmerene na NATO i EU su sasvim mogući. Zapad bi takođe trebalo da očekuje ruski terorizam, pošto će Putin gotovo sigurno kazniti one koje krivi za političko-ekonomski kolaps.
Sve od sajber napada, bombardovanja pa do ubistav istaknutih zapadnjaka može se uzeti u obzir kao moguće.Međutim, NATO i EU nisu spremni da se bore u ovom Specijalnom ratu i pobede Ruse u ovoj veoma važnoj igri.
(Webtribune)
