Nekoliko nedelja ranije američki raketni razarač USS Curtis Wilbur (DDG-54), klase Arleigh Burke, zaplovio je unutar 12 nautičkih milja od ostrva Triton koji Kina smatra svojom teritorijem. Službeno, bio je na zadatku sprovođenja američke slobode navigacije u međunarodnim vodama”. Naime, pojas od 12 nautičkih milja od kopna spada u teritorijalne vode.
Američki razarač
Slično se dogodilo i nekoliko meseci ranije kad je drugi američki razarač prišao grebenima na koje Kina polaže pravo. Potom je početkom novembra SAD probno lansirala dva podmornička nuklearna balistička projektila. Projektile Trident D5, koji nisu bili opremljeni bojevim glavama, lansirala je nuklearna balistička podmornica USS Kentucky (SSBN-737) na pacifičkom poligonu nedaleko od južne obale Kalifornije.
Ali, važno je razumeti zašto su ti grebeni ključni za Kinu. Reč je o grebenima koje Kina proširuje u ostrva dovoženjem peska u sklopu projekta gradnje velikog zida od peska duž ostrva Spratli i Paracel. Od 2014. Kina proširuje brojne grebene na ta dva ostrva te na njima stvara veštačka ostrva. Povećanjem površine pod svojom kontrolom s jedne strane osnažuje svoje teritorijalne zahteve, a istovremeno stvara pogodne lokacije za gradnju baza. Dve su baze već sagrađene: instalacija na grebenu Džonson Saut i vazduhoplovna baza na grebenu Fieri Kros, na grebenu Misčif gradi se treća, a na grebenu Kuarteron završava se velika radarska stanica.
Važnost Spratlija leži u položaju. Budući da pokrivaju dobar deo Južnog kineskog mora, kroz njih i u njihovoj blizini prolaze neke od najvažnijih i najaktivnijih pomorskih trgovačkih ruta na svetu. Neke procene govore da godišnje tim trgovačkim rutama prođe robe u vrednosti od oko pet milijardi dolara. Upravo mogućnost nadziranja tih ruta čini ovo ostrvo toliko poželjnim.
Uz odličan geostrateški položaj, ostrvo Spratli bogato je resursima. Obilne su zalihe ribe, nafte i gasa. Prvi put je nafta otkrivena 1968., a nakon toga počele su rasti i napetosti oko vlasništva nad ostrvom. Postoje različite oprečne procene koliko se nafte i gasa doista nalazi pod tim ostrvima. Kina procenjuje da to područje ima četvrtu najveću zalihu nafte i gasa u svetu od oko 17,7 milijardi tona, a SAD tvrdi da nafte gotovo uopšte nema.
Za Kinu ostrvo Spratli čini i ključnu komponentu odbrane. SAD je počeo sa svojom strategijom zaokreta prema Pacifiku, koju Kina vidi kao pokušaj ograničavanja njenog uticaja u istočnoj Aziji. Iako je Kineska ratna mornarica u protekloj deceniji ostvarila veliki skok u sposobnosti te se pretvorila iz primitivne oblaske flote u jednu od najmodernijih okeanskih mornarica, još ne može parirati američkoj Pacifičkoj floti. Zbog toga se usresredila na razvoj strategije uskraćivanja pristupa i područja delovanja.
Vatreni krst
Ta je strategija usmerena na onemogućavanje protivnika da slobodno deluje na nekom području, u ovom slučaju kineskim obalnim vodama, te u Istočnom i Južnom kineskom moru. Ostrvo Spratli u tom je kontekstu bedem odbrane te je gradnja vazduhoplovne baze na grebenu Fajeri Kros veoma važna jer može značajno produžiti ruku kineske avijacije.
Fajeri Kros sadrži veliku bazu s jednom betonskom pistom smera 05/23, dužine 3.125 metara. To omogućava sletanje i najvećih transportnih aviona koje kinesko vazduhoplovstvo ima, ruskog Il-76 i domaćeg Ksiana Y-20. Ali, dužina piste omogućava i delovanje bombardera Ksian H-6. Njegova zadnja verzija, H-6K, namenjena je nošenju krstarećih projektila, a zbog svog velikog dometa od oko 3.500 kilometara predstavlja idealnu platformu za masovne napade protivbrodskim projektilima na američke udarne grupe nosača.
Najsnažniji adut kojim Kina raspolaže u svom nadmetanju sa SAD su protivbrodski balistički projektili DF-21D. Reč je o modifikovanoj, konvencionalnoj verziji balističkog projektila srednjeg dometa DF-21. Procenjuje se da ima domet veći od 1.500 kilometara. Taj je projektil, pak, razvijen u još napredniju verziju koja je prošlog septembra prvi put javno prikazana: DF-26. Ona ima domet od 3.500 kilometara i idealno je oružje protiv nosača aviona.
Tempo nabavke raketa
Pretnje ovih oružja su tolike da je SAD razmestio većinu svojih raketnih razarača za protivbalističku odbranu na Pacifik. Ali, budući da i DF-21D i DF-26 raspolažu manevrišućim bojevim glavama, osbrana protiv njih je otežana. To je prisililo SAD da odustanu od strategije pomorskog blokiranja Kine te da se usresrede na poboljšavanje protivbalističkih sposobnosti. Tako je povećan tempo nabavke protivbalističkih projektila RIM-161 te je odlučeno da se protivbalističke sposobnosti razviju na svim razaračima opremljenim borbenim sistemom Aegis. Verovatno je da Kina može sprovesti A2/AD strategiju i hiljadama kilometara daleko od svoje obale te uskratiti američkoj mornarici sposobnost da slobodno deluje u velikom delu zapadnog Pacifika. Ali, isto tako je jasno da Kina nema nameru da se zadržati na tome, nego brzom gradnjom svoje mornarice namerava steći sposobnost da izazove američku Pacifičku flotu i na otvorenom moru te stvori uslove da deluje ofanzivno.
Za sticanje te sposobnosti presudni su nosači aviona. Kina u operativnoj upotrebi već ima nosač Liaoning koji je kupljen od Ukrajine. Liaoning predstavlja ključni korak u razvoju kineske flote, ali ne može se suprodstaviti američkim nosačima.
Katapult za avione
Uvelike ga ograničava izostanak katapulta za avione, koji poleću uz pomoć rampe. To, pak, smanjuje količinu goriva i smrtonosnog tereta koji mogu poneti, a s Liaoninga ne mogu poletati ni avioni za rano upozoravanje, što drastično smanjuje radarski horizont kineske udarne grupe u odnosu na američku.
Ti se nedostatci ispravljaju novom klasom nosača Tip 001A, od kojih se najmanje jedan već gradi u Dalianu. Oni će zadržati rampu za poletanje, ali verovatno će imati i katapulte. Udarnu snagu kineskih nosača činiće palubni lovciJ-15. Prema nekim karakteristikama J-15 bi trebao da bude moćniji i okretniji od američkih F/A-18 Horneta i Super Horneta, a pogotovo od tromog F-35C. Kasnije bi na kineske nosače mogli doći i stelt lovci Šenjang J-31. Reč je o dvomotornoj, unapređenoj kopiji američkog F-35 u koju Kina ipak nije morala ulupati 400 milijardi dolara poput SAD.
Ipak, podrška aviona za rano upozoravanje i navođenje E-2D Hokaj svakako će dati prednost američkim pilotima, barem dok Kina ne završi razvoj sopstvenog palubnog aviona za tu namenu. Razmatra se i korišćenje helikoptera u toj ulozi, a testiraju se Ka-31 i Z-8YJ Black Bat. Ali, helikopteri su mnogo slabija platforma za rano upozoravanje. Mogu nositi samo manje radare kraćeg dometa i slabijih performansi od onih instaliranih na avionske platforme, a ograničeni su i kraćim vremenom koje helikopteri mogu sprovesti na položaju te njihovom manjom brzinom, visinom i doletom.
Po sastavu su američka i kineska udarna grupa nosača vrlo slične te je izgledno da je Kina uzor imala upravo u svom rivalu. Pratnju kineskom nosaču obično čine nuklearna podmornica Tipa 093, četiri raketna razarača, obično Tipa 052C ili 052D, a u budućnosti će i najnoviji Tipa 055 te dve fregate Tipa 054, uz jedan brod koji služi za snabdevanje. Do 2020. Kina, verovatno preambiciozno, namerava da ima tri nosača i pripadajuće borbene grupe.
Nuklearne podmornice
U strateškim nuklearnim sposobnostima Kina ipak dosta zaostaje. Raspolaže s pet nuklearnih podmornica s balističkim projektilima, ali reč je o zastarelim konstrukcionim rešenjima, sličnima sovetskim podmornicama klase Delta iz 70-ih godina prošlog veka. Od pet podmornica, četiri su klase Jin naoružane sa po 12 projektila JL-2, dok je najstarija ujedno i jedina podmornica klase Xia koja raspolaže s 12 projektila JL-1. SAD, pak, samo na Pacifiku raspolaže s osam podmornica klase Ohajo, od kojih svaka ima 24 UGM-133 Trident II projektila, a svaki može poneti do 14 nuklearnih bojnih glava.
Kina i SAD nalaze se u svojevrsnoj pat-poziciji. Kina svojim A2/AD sposobnostima može gotovo u potpunosti sprečiti američku mornaricu da deluje blizu kineske obale, dok s druge strane SAD može kinesku flotu držati pod kontrolom u obalnom pojasu i sprečiti je da operiše u otvorenom okeanu. Amerika još ima značajnu konvencionalnu i nuklearnu nadmoć nad Kinom.
Ali, silovit razvoj kineske mornarice nesumnjivo vodi uspostavljanju konvencionalnog mornaričkog pariteta na Pacifiku. Incidenti oko spornih otoka će se nastaviti, ali mogućnost za otvoreni sukob SAD i Kine zasad je mala. Ipak, intenzivno jačanje oružanih snaga Filipina, Tajvana, Južne Koreje i Japana, koje pomaže SAD, te Vijetnama i Malezije otvaraju mogućnost za posredne sukobe između dve sile, koji bi se lako mogli proširiti.
(Jutarnji.hr)
