Bliski susret s ljudima petnaestak minuta pošto su preživeli teroristički napad u metrou sam po sebi je stravičan. Ženu kojoj se krv sliva niz čelo pamtiću još dugo. Kosa joj je bila spaljena, a lice zaleđeno od šoka. Taj osećaj izbezumljenosti i praznine u njenim očima, usta iskrivljena u grimasu, svedočili su o užasu s kojim se suočila. Neki ljudi su panično trčali na sve strane, unezvereno se osvrćući, nesigurni valjda da li je opasnost sasvim prošla. Drugi su zapomagali i jaukali. Negde se čuo i dečji plač.
Četvrti stepen uzbune Ako bi trebalo rečju da se opiše sve što je tu moglo da se vidi, jedino što bi bilo adekvatno jeste katastrofa. Ta atmosfera straha za svoj život je užasna, kao i saznanje da više nema bezbednih skrovišta. Ni dan posle terorističkih napada u Briselu, tenzija koja se oseća u vazduhu ne opada. Tome doprinose i naoružani specijalci u maskirnim uniformama koji kontrolišu ulazak u svaku stanicu metroa. Svaka torba i ranac se otvaraju i pregledaju, a ljudi pretresaju. Iako je stepen bezbednosti podignut na poslednji, četvrti nivo, u centru grada naizgled je sve normalno - ljudi idu na posao, šetaju s decom, kupuju, voze svoje automobile - ali svi osećaju da se nad njima nadvio veliki oblak strepnje i neizvesnosti.
Kako se suprotstaviti Utisak je da niko još nije odahnuo i da je usled nagomilanih emocija i dalje prisutno to stezanje u grudima i bol zbog nevinih žrtava. Na mestu njih 31 mogao je biti svako od nas. I to je činjenica. Na isti aerodrom sam sletela 36 sati ranije. I bila udaljena oko 1.000 metara od stanice metroa Malbek. Ali ne vredi tako razmišljati. Terorizam nije lokalnog karaktera i ima li zaista načina suprotstaviti se nekome ko je spreman da sebe opaše eksplozivom i digne u vazduh? Ne znam, ali ono što niko od nas ne sme da dozvoli jeste da ga osećaj straha parališe i da ga uguši dok je još živ.
