Spoljna politika SAD će se u narednoj deceniji verovatno fokusirati na balansiranje među više jakih i ambicioznih velikih sila, koje će otkinuti bar deo globalne moći. Na toj listi se ne nalaze samo Kina i Rusija, već i zemlje poput Brazila, Turske, Indonezije i Indije. Takav zadatak je upravo ono što bi geopolitički realista očekivao od multipolarnog i konkurentnog svetskog poretka.
Ipak, važno je shvatiti koliko će to biti veliki izazov za SAD, koji će sadržati dve najveće i suprotstavljene opasnosti. Jedna od njih je da Sjedinjene Države potcene Kinu i Rusiju, i da ne da odgovore na regionalne ambicije tih država. Druga je da Vašington, navikao da uređuje svetski poredak, preuveliča opasnost od Kine i Rusije, dok postaje sve ljući što su ostale sile nespremne da slede američku liniju.
Dobar lek za takve krajnosti je dao analitičar Tomas Graham, koji je ponudio razborit savet da politika SAD prema Rusiji mora da se vodi u okviru pravila međunarodnog poretka. Sa svoje strane, Grejem je pesimističan u vezi integracije Rusije u evroatlantsku zajednicu, jer je izazov Moskve svetskom poretku koji predvode SAD sve jači. On kaže da su izgledi da Rusija uđe u evroatlantske institucije kao punopravni član i dalje daleki, ali da SAD ipak mogu koristiti posleratne svetske strukture gde Moskva ima svoj glas da bi tako mogle da oblikuju rusko ponašanje.
Graham smatra da je pristup Rusiji, i svakoj drugoj velikoj sili efikasniji ako je zasnovan na pravilima, normama i institucijama koje karakterišu posleratni međunarodni sistem. On je bio proizvod nade da se posle Drugog svetskog rata svetom može upravljati po pravilima, i međunarodne institucije, poput OUN ili STO su bile otvorene za svakog ko bi prihvatio određeni skup pravila.
Ali, ovaj sistem je postao i temelj američke svetske strategije. Odigrao je važnu ulogu u ostvarivanju američkih ciljeva, i njegovi delovi su stvoreni da deluju zajedno sa globalnim ekonomskim integracijama i vojno-diplomatskom snagom SAD.
Ali, velike sile traže više od materijalnih ciljeva. One takođe žude za priznanjem, ugledom i statusom u zajedničkom globalnom sistemu. Institucionalizovani svetski poredak može da obezbedi pogodno sredstvo za davanje takvog statusa, pokazujući jasne signale uvažavanja i uzajamnog poštovanja. Norme ponašanja privlače pažnju delom i zbog želje zemalja da ostanu deo "kluba," i izbegnu stigmu i sramotu koja ide uz kršenja prihvaćenih pravila. Sve to ukazuje na potencijalnu vrednost izgradnje iznijansiranije američke strategije prema više ambicioznih i ponekad zaraćenih rivala, u okviru poretka zasnovanog na pravilima.
Ali, sve prihvaćenija linija razmišljanja u Vašingtonu je da se Rusija ili bar režim Vladimira Putina gleda kao potencijalni neprijatelj, i tvrdi protivnik američkog poretka. Ne može biti nikakve sumnje da je Rusija na neki način okrenula list, posle godina koketiranja sa idejom jače integracije u zapadne institucije. Putin je intenzivirao svoje kritike institucija koje vode SAD, i jača napore Rusije da destabilizuje ključne organizacije poput NATO-a i EU. 
Ipak, Sjedinjene Države i Rusija nastavljaju da dele značajne interese. Oni sarađuju u ograničenim, ali značajnim oblastima, od borbi protiv terorizma i globalnim ekonomskim pitanjima. Koliko god se u Moskvi gorko žalili na delove poretka koje ona smatra pretećim, poput američkog projekta promocije demokratije u Istočnoj Evropi - ruski lider pažljivo naglašavaju vrednost sistema Ujedinjenih nacija, smernica koje važe za sve (uključujući i Sjedinjene Države) i druge prednosti poretka zasnovanog na pravilima.
Rusija ne pokušava da svetu nametne neku univerzalnu ideologiju, a niko ne brine da će ona postati tenkove na Evropu. U tom kontekstu, držanje Rusije u svetskom sistemu gde je to moguće, će obezbediti jaču osnovu za primenu normi i pravila, nego američki sistem za isključivanje Rusije.
Uređen sistem zasnovan na pravilima može pomoći da se definišu načini na koji neka zemlja traže status i priznanje, i ona može fokusirati svoje ambicije na konkurentnim, ali na kraju krajeva ograničenim načinima za postizanje nacionalne moći. Zajednički i ravnopravan sistem može ojačati snagu SAD da nametne pravila kada i ako ih Moskva krši. S druge strane, ako Moskva razložno može da tvrdi da posleratni poredak postaje pristrasan "američki klub," snaga spoljne politike SAD će izbledeti.
Neki će reći da je trenutak za uključivanje Rusije u bilo kakav smisleni poredak prošlo. Takvi tvrde da je Obamina administracija pokušala "resetovanje" odnosa, koje je neslavno propalo, a da nedavni postupci Moskve jasno pokazuju da je došlo vreme da se Rusija zauzda i isključi, a ne da se privhati i prilagodi.
Ima neke istine u tome, a neprijateljstvo Rusije prema Zapadu više ne može da se negira. Ali je to neprijateljstvo delimično stvoreno zbog straha i sumnje da SAD koriste post-hladnoratovski poredak da oslabe Rusiju. Poput Kine, Moskva teži uglednom položaju u okviru stabilnog svetskog poretka, i ne želi ulogu omraženog parije. 
Ali, vraćanje poverenja Rusije će biti trnovit izazov, i ona je postala jako sumnjičava prema pružanju ruke sa Zapada. Ali, pravila neće preživeti i ako se Moskvi jednostavno sve oprosti. Ipak, taj zadatak ostaje hitan, delom zbog toga što bi alternativa - sve više ljuta i ranjiva Rusija van svetskog poretka, koga gleda kao nepromenljivo neprijateljskog - bila mnogo opasnija za interese SAD.
Može se pokrenuti obnovljeni dijalog i proširiti saradnja na pitanjima od zajedničkog interesa. To bi zahtevalo da SAD odustanu od aktivne promocije "obojenih revolucija" i drugih oblika promocije ekspanzionističkih vrednosti. Ali, možda najvažnije od svega, to bi zahtevalo da se uvaži glas Moskve, u ključnim odlukama unutar svetskog poretka, posebno kada rusko ponašanje u Ukrajini i drugde mami SAD da odbace ruski pogled. To će biti poziv na kompromis u brojnim pitanjima u kojima su SAD navikle da bude beskompromisne.
Obnovljeni poziv Moskvi da sedne za sto međunarodnog poretka će morati da bude ograničen i postepen, više nego što je mogao da bude pre deset godina. Putinovo neprijateljstvo prema Zapadu, a nedavno rusko ponašanje, isključuje bilo kakve dramatične uvertire. Ali SAD i dalje mogu da pronađu način da daju Rusiji viši status u svetu i uvaže ruske interese gde je to moguće - a da iscrtaju čvrstu liniju gde je to neophodno, i da sve to rade sa pozicije snage. Taj zadatak, a paralelno s onim za Kinu, će sigurno predstavljati najteži izazov sa kojim se SAD suočavaju u modernom dobu.
(The National Interest - priredio M. Đorđević)
