Hvala što ste hteli da čujete moje mišljenje i pokušaću u par reči da razjasnim neke stvari.
Što se tiče Minskih dogovora – da, oni su sa jedne strane loši, dok su sa druge strane dobri. Loši su zato što su nas zaustavili kad smo bili u napredovanju, međutim kada se sada pogleda situacija, ti Minski dogovori su nas bukvalno spasili.
Krajem 2014. godine kada smo imali veliku ofanzivu, da smo tada zauzeli veći deo teritorije sada bi Donbas bio u potpunosti pod ukrajinskom vlašću. Razlog je prost – nismo imali dovoljno ni ljudstva ni tehnike da održavamo tako veliki front. Do potpisivanja Minskih dogvora, broj civilnih žrtava je bio oko 9500 ljudi.
Posle bezmalo dve godine od Minskih dogovora poginulo je manje od 1000 civila. Za vas koji ste daleko to su samo brojevi a za nas koji smo tamo živeli sa tim ljudima to su realni ljudi i svaka ta smrt je bolna, posebno kad stradaju deca.
Većina ljudi sprovodi američku politiku a da toga nisu ni svesni. Da sad ne bih previše pisao, pokušaću ukratko objasniti. Organizovali su internet grupe koje se predstavljaju kao stanovnici Donjecka i non-stop se priča o tome kako je Rusija predala Donbas, kako treba da krene vojno na Ukrajinu.
Tako nešto može da poželi samo totalni idiot. Cilj Ukrajine i njihovih sponzora i jeste da Rusija uđe u taj rat i pokušavaju na sve načine da je uvuku. Svi gledate šta se dešava u Siriji – e to je ozbiljan rat koji bi za mesec-dva tim tempom i završio sa ukrajinskom armijom. Međutim od Donbasa ne bi ostalo ništa. Bila bi potpuno uništena infrastruktura i desetine hiljada mrtvih. Kome to treba?
Da se vratimo na ubistvo Motorole. Motorola je živeo u zgradi sa nekoliko stotina civila, svaki dan je tamo dolazilo desetine ljudi u goste, još više kad je jedan tako poznat čovek počeo da živi u njoj. Obezbeđenje nije bilo nikako profesionalno. To su bili vojnici koji su svojom srčanošću u borbama bili neustrašivi. Međutim borba sa vidljivim neprijateljem je jedno a borba sa diverzantima je nešto drugo. Pred zgradom (u kojoj je živeo Motorola, prim. red) je bilo dva, tri čoveka, nekad i četiri. Nisu ni pregledali ljude koji su živeli u zgradi. I da jesu, na koji način mogu sve pregledati, i goste koji dolaze?
Da ne ispadne da nekoga pravdam. Ne – velika je greška opuštati se, međutim pre nekih sedam osam meseci kad smo pričali, savetovao sam ga da barem ponekad promeni maršute kretanja. Uvek je išao istim putem od doma do štaba, do omiljenog kafića, do komande. Međutim treba imati u vidu i to da se u Donjeck vratilo nekoliko desetina hiljada ljudi koji su u početku pobegli u Ukrajinu. Koliko njih je obradio SBU, to Bog sveti zna. Davno sam to pričao u intervjuima tamo, ali kako vidim džabe.
Zatim o Zaharčenku. Zaharčenko je jedini koji još drži Ukrajince na granicama Donbasa. Svaki put kad je bio pokušaj proboja on je bio na prvoj liniji sa nama i direktno izdavao naređenja – ne negde daleko, nego na prvoj liniji. O tome da se bacaju bombe, ili šta je već tamo nalupetao, na one koji ne poštuju je takođe velika glupost, jer takvih stvari nema. U DNR se više poštuje zakon nego u Srbiji.
Da se tamo pojavi neko tipa komunalnih policajaca, prvo bi pobili njih a zatim onoga ko je organizovao takvu mafijašku organizaciju u sastavu republike.
Ovo sve što je napisano je u potpunosti strelkovski jezik. Strelkov je oteran sa Donbasa zbog svojih izdaja i zbog ogromne želje da uvuče Rusiju u rat. Kako neko reče tamo u komentarima istina će biti jasna kroz dvadest trideset godina. Da, tu je u pravu. Međutim sada, za razliku od devedesetih godina, istinu možemo izneti i ranije i boriti se protiv laži.
Za LNR ne mogu da tvrdim ništa jer nisam bio tamo kad se to sve dešavalo tako da ću se zadržati samo na dešavanjima u DNR-u.
