Aleksis i Dejvis smatraju da trenutno živimo u najmirnijem razdoblju svetske istorije, kada se uprkos sukobima na Bliskom istoku i nekim drugim delovima sveta, vodi manje ratova, koji znatno manje smrtonosni nego oni u 20. veku.
Međutim, zbog uspešnog nuklearnog eksperimenta Severne Koreje, "novog Hladnog rata" Rusije i SAD, zatim i uvek nelagodnih odnosa Pakistana i Indije, vode se priče o verovatnosti izbijanja nuklearnog rata.
Ova tema je uvek bila omiljena među medijima željnih senzacija, a na težini dobija i zbog razmišljanja penzionisanog šefa Pentagona vilijama Perija, koji smatra da je nukelarni rat danas izvesniji nego tokom '70 i '80 godina prošlog veka.
Nije na odmet ni podsetiti da je nuklearno oružje od vremena kad su Amerikanci bacili bombe na Hirošimu i Nagasaki, pre svega služilo kao oružje pretnje, koje zapravo niko ne želi da aktivira, a to je i razumljivo jer Rusija i Amerika imaju dovoljno bojevih glava da ugroze opsatnak ljudskog roda na našoj planeti.
Međutim, ako bi došlo do takvog scenarija, gde bežati?
Dejvis i Aleksis su locirali najsigurnija mesta u obzir uzevši trenutne zalihe nuklearnih bojevih glava u državama koje ih poseduju (SAD, Kina, Rusija, UK, Francuska, Indija, Pakistan, Izrael i Severna Koreja), zatim i verovatnoću sukoba sa drugim nacijama kao i dugoročnu vremensku prognozu.
Kao najsigurnije mesto na svetu pokazao se Antarktik, ledeni kontinent koji je ujedno i mesto prvog sporazuma o upotrebi nuklearnog oružja, kojim je 1959. godine odlučeno da će se tamo samo sprovoditi miroljubiva istraživanja.Druga opcija je Uskršnje ostrvo, udaljena 3500 kilometara od obala Južne Amerike. Treća opcija su Maršalska ostrva, deo Mikronezije, regije u zapadnom Pacifiku.
Ironično, SAD su tokom 40-ih i 50-ih godina prošlog veka upravo na širem području ovih ostvra testirale 67 nuklearnih bombi, zbog čega ih je američka Komisija za atomsku energiju 1956. proglasila "mesto koje je daleko najviše zagađeno radijacijom".
(Jutarnji)
