Više stotina ljudi pronašlo je svoj dom u podzemnim tunelima ispod ulica Bukurešta.Skoro trećinu tog broja čine deca. Neki od njih žive tu još od najranijeg detinjstva, roditelje nikada nisu upoznali a jedina porodica koju imaju su ljudi koji naseljavaju podzemne kanale izgrađene za vreme Čaušeskua u okviru sistema za centralno grejanje rumunske prestonice.
Čitava jedna generacija dece je odrasla na ovom mestu. Prvi "ljudi iz tunela" počeli su da se naseljavaju 1989. godine ubrzo posle svrgavanja Čaušeskua i pada komunističkog režima. Državna sirotišta su zatvorena, a hiljade dece izbačeno je na ulice Rumunije.
Ti izgubljeni dečaci i devojčice su sada odrasli ljudi a mnogi od njih imaju svoju decu.
Da bi ste zakoračili u ovaj paralelni svet potrebna vam je dozvola njihovog vođe, rezervisanog i misterioznog čoveka poznatog pod nadimkom Brus Li.
Li živi u tunelima već 25 godina i nosi titulu “kralja” podzemlja. Ima srebrnu kosu koju farba aurolakom, metalik farbom koja je ujedno i najjeftinija i najlakše dostupna droga u ovoj neobičnoj zajednici.
Zveckajući medaljama, uvek okružen čoporom pasa pristao je da ispriča svoju priču za medije:
“Mi smo društveni šljam zar ne? Mi smo na samom dnu lestvice. Trudim se da organizujem ove ljude, da ih učinim jakim i nezavisnim i da od njih načinim jednu veliku porodicu. Želim da onima na površini pokažemo da smo i mi ljudi kao i drugi i da greše kada nas posmatraju kao nižu vrstu".
Socijalni radnici kažu da Brus Li štiti najmlađe od seksualnih predatora, a zavisnicima nudi neku vrstu sigurnosti u ovom neobičnom "hostelu" pod zemljom gde je manja verovatnoća da će se smrznuti ili upasti u nevolju i nastradati.
“Zovu me ocem jer sam većinu njih odgajio. Prihvatio sam ih još kao vrlo male, sklonio ih sa ulice i brinuo o njima dok su svi ostali okretali glavu. Nikog nije bilo briga za nas sa margine."
Brus Li priča mnogo, a brojni ožiljci i tetovaže koje prekrivaju njegovo telo još više. Tu su tragovi samopovređivanja i ožiljci iz uličnih tuča kojima i duguje svoj nadimak.
“Majka me je napustila 3 dana nakon porođaja. Država me je prihvatila, detinjstvo sam provodio po raznim domovima za nezbrinutu decu a kad je “pao” Čaušesku pao sam i ja.”
Deo tunela u kome živi Li je drugačiji od ostalih. Ima struju, mikrotalasnu peć, ventilator, čak i Novogodišnju jelku.
“Sve ovo što vidite pokupili smo sa ulice. Skoro sav naš imetak našli smo na otpadu. Jedino tako možemo da živimo. U suprotnom bismo umirali po uličnim ćoškovima.”
“Noću je ovde prepuno dece. Ovo je mesto na kome se skupljaju. Uradili su mnogo loših stvari u životu jer nisu znali za bolje. Dok nisu došli kod mene nisu imali nikoga da ih izvede na pravi put.”
Li je ujedno i glavni diler u ovoj zajednici, snabdeva ih drogom i aurolakom. On kaže da su se ljudi iz tunela okrenuli drogi jer im ona obezbeđuje beg od surove realnosti: “Droga vam pomogne da zaboravite loše stvari: Niste gladni, niste žedni, nije vam hladno.”
