Njeno sećanje na 4. april 1968. godine, kada je ubijen King, vrlo je šturo. Bilo je to sedam dana posle Bernisinog petog rođendana, a kada su televizijske mreže počele da prenose vest da je njen otac ustreljen u Memfisu, ona je bila u krevetu, potpuno zbunjena.
To je najjače Bernisino sećanje. Ali, tu nije reč o zbunjenosti odraslih koja se pretvorila u ljutnju, već zbunjenost deteta za koje ništa od svega što se dešavalo nije imalo smisla.
Bernis King je veći deo vremena u poslednjih 50 godina provela u pokušaju da razume taj trenutak kada je njen otac ubijen. Njeno lično putovanje se upečatljivo poklapa s javnim putovanjem koje je Amerika vodila.
Ona je usmerila svoju energiju na borbu protiv južnoafričkog aparthejda, brutalnost policije u SAD i ratu protiv siromaštva, ukratko, ona se pretvorila u najbližu personifikaciju čuvara plamena Martina Lutera Kinga.
Prema njenom mišljenju, najnovija generacija je u opasnosti da ne doprinosi borbi za slobodu.
"Ova država se probudila, postoji nova, različita vrsta budnosti koju nismo videli u poslednjih 25 godina. Na kraju i dalje imam istu nadu kao i moj otac da će nenaoružana istina i bezuslovna ljubav imati poslednju reč", zaključila je Bernis King.
Hotel Lorejn, sa čijeg drugog sprata je King držao govor kada je ubijen, nalazi se u tzv. "Zelenoj knjizi", koja sadrži ustanove koje su sigurne za Afroamerikance. Sačuvao je svoj izgled: brojeve na vratima, znakove sa tirkiznim ramom, žute ovalne i bele krugove, čak i starinski automobili na parkingu.
Soba 306 oslikava Kingove poslednje sate kao što su nepopijena kafa, cigarete u pepeljari, razmeštena posteljina, novine od tog dana.
U ostatku zgrade nalazi se Nacionalni muzej civilnih prava, uključujući i autobus poput onog u kome je Roza Parks odbila da se odrekne svog mesta, kao i rekonstrukcija zatvorske ćelije Martina Lutera Kinga u Birmingemu.
Borac za ljudska prava se rodio kao Majkl King Džunior 15. januara 1929. godine. Njegov otac, sveštenik baptističke crkve u Atlanti, putovao je 1934. po Nemačkoj i postao je inspirisan začetnikom protestantskih reformi Martinom Luterom, pa je svom petogodišnjem sinu promenio ime u Martin.
Martin Luter King je bio nadaren i talentovan, pa je preskočio razrede od 9. do 12. pre upisa na Koledž Morhaus 1944. godine. Iako je bio sin, unuk i praunuk baptističkih sveštenika, King nije želeo da nastavi porodičnu tradiciju dok ga direktor koledža Bendžamin E. Mejs nije ubedio u suprotno. Završio je koledž diplomirajući na odseku za sociologiju.
King je posetio Memfis u aprilu 1968. godine kako bi podržao štrajk crnaca i u govoru, koji je održao noć pre ubistva, posetiocima je rekao: „Kao i svi, želeo bih da živim dugo. Dugovečnost ima svoje mesto. Ali nisam zabrinut time sada... Video sam Obećanu zemlju. Možda neću tamo stići s vama. Ali želeo bih da znate večeras, da ćemo mi, kao ljudi, doći do Obećane zemlje. I srećan sam večeras. Nisam zabrinut uopšte. Ne plašim se bilo kog čoveka. Moje oči su videle slavu dolaska Gospoda.“ Tako je njegov poslednji govor predskazao njegovu smrt.
Džejms Erl Rej ga je upucao 4. aprila 1968. godine. Rej je osuđen na doživotnu kaznu, a preminuo je 1998. godine od komplikacija izazvanih hepatitisom C.
Kurir.rs/Klix.ba Foto: Profimedia
NE PROPUSTITE
