Najveća letelica na svetu
"Izgradnja džinovske propagandne letelice oživjeće naše agitprop metode dok zemlja dostigne nove tehnološke visine ...", napisao je novinar Mihail Koljcov 1932. Pod Staljinovim ličnim okriljem, Koljcov je postao ideološka pokretačka snaga projekta izgradnje tadašnje najveće letelice na svetu.
Zamišljeno da postane ponos sovjetske avijacije, ovo leteće čudo zamišljeno je kao vodeća propagandna letelica Sovjetskog Saveza i ključni element u promociji komunizma. Trebalo je da bude opremljen radio uređajem - „glasom sa neba“ - i štamparskim mašinama koje su mogle da proizvedu hiljade letaka. Bilo je čak i planova da se upotrebi za projektovanja parola na oblake.
Džinovska letelica bila je i simbolična počast najvažnijem piscu u zemlji Maksimu Gorkom, koji je te godine proslavio 40. godišnjicu svog kreativnog rada. Tako je 1934. godine Tupoljev ANT-20 "Makim Gorki" izveo svoj prvi let.
Leteća palata
Tokom 1930-ih, dimenzije aviona su bile zaista impresivne. Dizajnirao ga je Andrej Tupolev na osnovu bombe TB-4. ANT-20 bio je dugačak 33 metra, sa rasponom krila od 63 metra - punih 15 metara više od tada najveće letelice, nemačke Dornier Do Ks.
Avion je bio opremljen sa osam klipnih motora sa M-34FRN od 900 KS. U početku je planirano šest motora, ali oni nisu bili dovoljni da podignu giganta teškog 30 tona.
Iako nije brz (mak. 220 km / h), ANT-20 ga je nadoknađivao komforom, što je bilo atipično visoko za sovjetsko vazduhoplovstvo 1930-ih. U unutrašnjosti od 100 kvadratnih metara moglo bi biti smešteno do 48 putnika. A na prozorima su bile prostrane fotelje, tepisi, stolovi sa lampama i zavese.
Nakon opuštanja u kabinama za spavanje, gosti su mogli uživati u elektrifikovanom bifeu gde su ih čekali hladni i topli zalogaji, a potom je sledilo vreme čitanja u biblioteci. Za udobnost putnika i posade na raspolaganju su bili i toaleti, umivaonici, prodavnica i prtljažni prostor.
Oružje propagande
Maksim Gorki je mogao da služi kao transportni ili putnički avion, bombarder, vojni vazdušni komandni centar ili sovjetska verzija Er Fors-1. Glavna svrha aviona ANT-20, međutim, bila je propaganda.
Njeni tvorci uspeli su da realizuju gotovo sve ideje koje je predložio Koljcov. Avion je bio opremljen automatskom telefonskom centralom sa 16 brojeva za komunikaciju sa vladinim odeljenjima na terenu. Sistem pneumatičke pošte omogućavao je komandantu da razmenjuje poruke sa radio operatorom i novinarima agitprop-a koji se nalaze u avionu.
ANT-20 je takođe bio opremljen snažnim zvučnikom, tamnom komorom i štamparijom, koji je zahvaljujući specijalnoj elektrani mogao da štampa do 10.000 letaka na sat.
Međutim, ideja da se projektuju parole, pa čak i filmovi, direktno u oblake tokom leta, pokazala se tehnički nemogućom, i umesto toga projekcije filmova su održane na aerodromima.
Nažalost, život džinovskog avionskog aviona bio je kratak. Uspeo je da izvrši samo nekoliko uspešnih letova, a jednom je svedočio i francuski pisac i avijatičar Entoni de Sent Egziperi, koji je bio u poseti Moskvi.
U proleće 1935. godine ANT-20 je trebalo da bude predat novoformiranom odeljenju za vazdušnu propagandu Gorki. U znak sećanja na ovaj događaj, za 18. maj zakazan je svečani let nad Moskvom.
Avion je poleteo sa 38 fabričkih radnika - ljudi koji su napravili avion i članovima njihovih porodica, uključujući sedmoro dece. Pratili su ga bomba R-5 i borac I-5 kako bi publici stavili do znanja koliko je ogroman "Makim Gorki".
Tokom leta, pilot lovaca I-5 Nikolaj Blagin počeo je da izvodi akrobatski manevar vrlo blizu aviona ANT-20. Dok se petljao oko velikana, izgubio je kontrolu nad avionom i zabio se u desno krilo Maksima Gorkog, koje je letelo ispod njega.
ANT-20 je po inerciji leteo još 10-15 sekundi, rušeći se u vazduhu, a zatim pao u naselje Sokol. Poginulo je 49 ljudi: 38 putnika i 11 članova posade, kao i pilot I-5.
Kako je otkriveno tokom istrage NKVD-a, predstavnici filmskog studija V. Riazski i A. Pulin insistirali su, bez odobrenja rukovodioca leta, sat vremena pre nesreće, da je zahvaljujući prelepim snimcima Blagin izvršio manevar u blizini džinovske letelice. Obojica su krivično gonjeni.
Prokletstvo?
Razaranje "Makima Gorkog" nije bio kraj samog projekta. Donesena je odluka da se napravi nova poboljšana verzija, ANT-20bis, opremljena sa šest moćnijih M-34FRNV motora (do 1200 KS).
Međutim, sudbina novog giganta nije bila manje tragična. Posle 272 sata putničkih i teretnih letova, avion se srušio 14. decembra 1942. godine u Uzbekistanu. Tragedija je odnela živote 26 putnika i 10 članova posade.
Posle 272 sata putničkih i teretnih letova, avion se srušio 14. decembra 1942. godine u Uzbekistanu. Tragedija je odnela živote 26 putnika i 10 članova posade.
Nakon toga projekat je konačno napušten. Ni ANT-20 ni ANT-20bis nikada nisu pušteni u proizvodnju.
Čak ni "kum" džinovske propagandne letelice Mihail Koljcov nije preživeo mnogo duže. Nakon što nije pao prema svom dobročinitelju, uhapšen je i pogubljen 2. februara 1940. zbog „učestvovanja u zaveri protiv Komunističke partije i sovjetske vlade“.
Kurir.rs/Russia Beyond Foto: Screenshot
NE PROPUSTITE
