Najnovije vesti

SAV UŽAS VLADAVINE RULJE I RASIZMA! Kraljevska drama dogodila se iz dva glavna razloga! BEZ CENZURE O DETALJIMA MEGZITA!
Foto: Profimedia

ogoljena tamna strana velike britanije

SAV UŽAS VLADAVINE RULJE I RASIZMA! Kraljevska drama dogodila se iz dva glavna razloga! BEZ CENZURE O DETALJIMA MEGZITA!

Planeta

Kraljevska drama u Britaniji okončana je nekom vrstom kompromisa, u kojem je kraljevska porodica u suštini kapitulirala pred zahtevima princa Harija i njegove supruge Megan Markl da pokušaju da žive nevezani za tradiciju i obveze koje nosi blizina trona.

Gotovo svako na kugli zemaljskoj već zna da je odmetnuti bračni par pre desetak dana – bez koordinacije sa Bakingemskom palatom – objavio kako napušta kraljevske dužnosti, namerava da živi od svog rada i boravi delom u Britaniji, a delom u Kanadi.

Objava je iznenadila čak i porodicu Vindzor, i to je važan podatak za analizu ovog dinastičkog reza bez presedana. Čini se da Hari i Megan nisu požurili s kraljevskim prekidom zato da bi ponizili vlastitu porodicu (što se bez sumnje dogodilo), nego zato što je tabloid "The Sun" – u vlasništvu Ruperta Mardoka, istog medijskog mogula koji u Americi drži protrampovsku propagandnu mašinu Fox News, saznao deo planova britanskog para.

To da je brat budućeg kralja preskočio da obavesti i sopstvenu porodicu kako bi barem sprečio da njegove planove saznaju iz tabloida – govori gotovo sve što bi trebalo da znate o drami na britanskom kraljevskom dvoru. Glavni neprijatelj nisu učmali Vindzori, sa svojim previsokim očekivanjima, prisilnim redom i protokolom i pretpotopnom idejom šta je “dobro za državu”; glavni neprijatelj – i glavni motiv odluke Harija i Megan – leži u beskrupuloznim britanskim tabloidima i njihovu trajnom i bespoštednom pritisku na sve osobe u javnom prostoru – članovi kraljevske porodice tu su prvi, ali sigurno ne jedini na udaru.

Iako je među najstarijim demokratijama na svetu, Britanija se nikad nije uspela osloboditi elemenata ohlokratije – vladavine rulje. Oni i danas žive u tamošnjoj “žutoj štampi”, amoralnoj i beščasnom, večno željnoj krvi i skandala. Za ohlokratiju nikad niste čuli. Istorijski, njena najbolja ilustracija je scena s pariskog trga u Francuskoj revoluciji, gde je svetina sudila onima koji joj se nisu sviđali – bili za nešto krivi ili ne.

Politikološka teorija kaže da je ohlokratija posledica degeneracije demokratije – od “vladavine naroda” u “vladavinu rulje” (kao što bi tiranija bila degeneracija monarhije, a oligarhija degeneracija aristokratije). Mnogi od tih pojmova danas su irelevantni, ali se ohlokratija neiskorenjivo održala u zapećcima, poput britanskog tabloidnog lista i američkih televizija. Ohlokratski mentalitet – rasuđivanje po emocijama i glasinama, podilaženje svetini ne iz razloga pravednosti, nego radi oportune političke koristi – čujete danas i u pozivu zastupnika Ivana Pernara da se smaknu dileri droge.

Ohlokratsku i populističku filozofiju u politici je moguće smeniti na izborima, ako se oni sprovode; takvu filozofiju puno je teže iskoreniti iz medija, koji ne idu na izbore a gotovo uvek nađu dovoljno publike da finansijski održi njihove besprizorne ideje. Britanski tabloidi, koji neumorno podgrevaju ohlokratiju, jedna su od najdestruktivnijih snaga u današnjem zapadnom svetu. Povlačenje Harija i Megan u privatni život njihov je pokušaj da se zaštite od tog tabloidnog zla. U presudnom trenutku procenili su da će radije naprasnom objavom povrediti sopstvenu porodicu, nego dopustiti tabloidu "The Sun" da provali njihove planove. Takav sled prioriteta – tabloid prije kraljice – žalosna je slika današnje Britanije.

Ali, to nažalost nije sve. Populistička i ohlokratska žeđ za krvlju samo donekle objašnjava slučaj Harija i Megan. Jer oni, očito, nisu ni prvi ni jedini članovi britanske kraljevske porodice koji su se našli na udaru tabloida. Sigurno je i princ Vilijam proživio nešto slično sa svojom suprugom Kejt Midlton. Okrznute su bile i generacije pre njih. Neću ulaziti u potencijalno neopravdanu i besmislenu britansku odluku da se razvlaštena monarhija sačuva kao okvir državne vlasti. Ako treba, svi možemo biti antimonarhisti i republikanci; ovde je problem nešto drugo: pojedini članovi dinastije tretiraju se na uočljivo različit način.

Najgori pritisak je na one koji nisu najvažniji: princ Hari je tek šesti u redu nasleđivanja, nakon svoga oca, brata i njegovo troje dece. Pritom je decenijama bio miljenik nacije i britanske štampe; sve dok se nije oženio za Megan Markl. Ukratko, kraljevska drama dogodila se iz dva glavna razloga: zbog “vladavine rulje” koja živi u tabloidima, i zbog činjenice da Megan nije bela – princeza ima majku crnkinju. Slabo poznatom konceptu ohlokratije tu dodajemo puno poznatiji – rasizam.

Tabloidi nisu jedini koji ispoljavaju rasizam prema vojvotkinji od Saseksa, ali su najočitiji primer da se dokaže ta teza. Još kad je počela da se zabavlja sa Harijem, počelo je da se piše o “devojci direktno iz Komptona”, što sugeriše – potpuno neosnovano – da dolazi iz kriminalnog miljea. Ako je neko u porodici Megan Markl bio problematičan, to je njen beli otac, a ne njena crna majka. Ipak, mediji su Harijevu devojku prikazivali kao nekoga ko dolazi iz “genglenda”, sveta (crnačkih) kriminalnih bandi.

Potencijalne supruge britanskih prinčeva svojevremeno je trebalo da budu a) princeze; b) device; c) anglikanke ili barem protestantkinje. Od princeza se odustalo kad su kraljevi prestali da vodei politiku, iako “aristokratska krv” nikad nije bila naodmet. Slično je s vremenom zanemaren i zahtev da mlada bude hrišćanske vere, ali nikako katolkinja. Treći zahtjev se održao najduže, iako se teško dokazivo “devičanstvo” prevelo u “neraskidivi brak”: otac kraljice Elizabete II i Harijev pradeda Džordž VI postao je kralj jer je njegov brat Edvard VIII abdicirao s britanskog priestola jer nije smeo da bude u braku s razvedenom Amerikankom Volis Simpson. Kraljičina pokojna sestra Margaret bila je u ozbiljnoj vezi s razvedenom muškarcem i nikad joj nije dopušteno da se za njega uda.

Megan Merkl jedva zadovoljava ijedan od spomenutih kriterijuma – iako je krštena u protestantskoj crkvi, išla je u katoličku školu. Evidentno nije princeza, a pritom ne samo da nije devica, nego je razvedena Amerikanka, baš kao Volis Simpson. Ali, svi ti zahtevi su sekundarni pred onim koji kraljevska kuća nije smatrala potrebnim ni spomenuti – toliko je delovao samorazumljiv. Taj konačni zahtev – uz to da bude princeza, devica i anglikanka – pretpostavlja da će princeza biti belkinja.

Teško je iz savremene perspektive prepoznati epohalne događaje jer izbliza često sve izgleda važno. Ali, nema sumnje da je odluka princa Harija i njegove supruge šok britanskoj kraljevskoj porodic u rangu razvoda Čarsla od Dajane, pa čak i ozbiljno uporediva sa abdikacijom Edvarda VIII. Ne samo zato što je uzdrmala tradiciju – temelj institucije koja svoj legitimitet ne može opravdati ničim osim tradicijom. Još gore, otvorila je prozor iza kojeg se skriva notorni rasizam britanskih tabloida i uglavnom skriveni rasizam britanskog društva.

Paradoksalno, ništa ne ukazuje da od tog poroka boluje i kraljevska porodica, već samo oni koji je opslužuju. Nemačka aristokratska familija koju danas zovemo Vindzorima – a pravo ime im je Saks-Koburg-Gota – i sama je zgodno promenila ime u doba kad su Nemce smatrali drugom “rasom” od Engleza; dobra prilika da se podsetimo kako ljudi zaista imaju različite boje kože, ali je “rasa” socijalna konstrukcija jer niko ne može povući crtu između dve “rase”.

Po postignutoj nagodbi, Hari i Megan će zadržati titule vojvode i vojvotkinje od Saseksa, ali im se više neće obraćati kao “kraljevskom visočanstvu” a Hari ostaje šesti u nasledstvu trona. Ako je išta pametno proizašlo iz britanskih tabloida, to je “Megzit” – ime za kraljevski razvod poslova postaće orijentaciona tačka u istoriji Vindzora, iako pomalo seksistički pretpostavlja da je to “njeno maslo”, a ne “njihovo”. Ali, kad je pojam već izvučen iz Bregzita, neizbežan je zaključak da je kraljevska porodica neuporedivo efektnija u zaštiti svojih interesa nego britanska vlada u zaštititi nacionalnih – od ideje do sprovođenja Megzita prošlo je desetak dana; Bregzit se i dalje vuče, već četvrtu godinu. Ta dva fenomena itekako su povezana.

Hari i Megan upoznali su se u julu 2016. – ni mesec dana nakon referenduma o Bregzitu. Burna reakcija na Megzit u velikoj se meri može objasniti neosnovanim očekivanjima od Brezita. Prodavci magle obećavali su Bregzit sa “globalnom Britanijom” nakon EU – teško da je iko slutio da će “globalan” biti samo razlaz kraljevske porodice i preseljenje princa Harija u Kanadu (danas saznajemo da će većinu vremena provoditi u Sjedinjenim Državama). Britanski nacionalistički drajv – ili je možda primerenije govoriti o engleskom – tiho se nadao obnovi imperije, a ne rastakanju ostataka monarhije. Ali, dobili su taman to. Nakon što su Britanci odlučili da napuste Evropsku uniju, princ je odlučio da napusti Britaniju.

To je ponovno otvorilo pitanja koja su se vodila u raspravi o Bregzitu – treba li Britanija biti otvoreno ili zatvoreno društvo, nacionalističko ili kosmopolitsko, tradicionalno ili progresivno? Tabori oko Harija i Megan podelili su se kao oko Bregzita – mladi podržavaju Saseksove, stariji su na strani kraljice i tradicije. Kao u svakom problemu našeg doba, na kraju presuđuje demografija: prvi put u istoriji čovečanstva antibiotici i drugi lekovi, penziona osiguranja i sistemi zdravstvene zaštite doveli su do toga da je mlađih manje nego starijih. U najdemokratskijem periodu u istoriji, većinu glasova imaju stariji članovi društva. To neće biti tako zauvek, jer su stope rasta dramatično pale od vremena kad je Elizabeta Druga bila mlada. Ali dok se taj disbalans ne izravna – dobili smo Bregzit, Trampa i nerazumevanje odluke Harija i Megan da žele da žive samostalan život.

Sa Harijem i Megan ili bez njih, britansko društvo mora rešiti veliki problem i suočiti se sa činjenicom da London više nije centar globalne imperije, a Britanija najmoćnija zemlja na svetu. Trebalo je da to reše još 1950-ih, kad su izgubili Indiju; u najgorem slučaju trebali su to da reše nakon povlačenja iz svih kolonija istočno od Sueca 1968. Nikad to nisu uradili. Margaret Tačer je uspešnim ratom za Foklande 1980-ih samo podgrejala iluziju britanske veličine.

Nužna pretpostavka da se otklone dalji šokovi, poput ovog sa izlaskom Harija i Megan Markl iz kraljevske porodice, biće pomirenje Britanije sa svojom važnom, ali ne presudnom ulogom u Evropi i u svetu. Kad se taj klik dogodi u glavama Britanaca (ili Engleza, ako dotad propadne Ujedinjeno kraljevstvo), tek tad ćemo o Vinzorima moći da razgovaramo kao što danas razgovaramo o holandskoj ili švedskoj kraljevskoj porodici.

Britanci imaju imperijalnu kraljevsku porodicu, čiji kod kaže da su na čelu imperije veličine barem pola zemaljske kugle; ono što im treba je kraljevska porodica koja sabira hektare svojih pašnjaka u Engleskoj. Tad će i neosnovana očekivanja javnosti splasnuti, a unutrašnja dinamika postati primerenija suvenirskoj monarhiji, umesto zemlje nemogućih i nikad ugaslih ambicija.

Kurir.rs/Telegram.hr

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...