AMERIKA MORA DA SE NAUČI PONIZNOSTI! Čarls Simić: Planeta je rešila da nas malo DESETKUJE!

„Našoj voljenoj planeti Zemlji najzad je dojadila ljudska nadmenost i glupost, pa je rešila da nas malo desetkuje i očita nam lekciju iz poniznosti. Od svih zemalja na svetu, Sjedinjene Američke Države naročito moraju da nauče ovu lekciju, na šta me ptice u dvorištu neprestano podsećaju. Za sve ove godine koliko živimo u Nju Hempširu, broj ptica se primetno smanjio zbog zagađenja“, kaže slavni američko-srpski pesnik Čarls Simić.

Sredinom pedesetih godina prošlog veka odlazi u Ameriku, a sredinom sedamdesetih svojom poezijom osvaja Novi svet. Danas ga smatraju jednim od najvećih svetskih pesnika. Najvažnije zbirke Čarlsa Simića su, između ostalih: Haronova kosmologija, Svet se ne završava za koju je 1990. dobio Pulicerovu nagradu, Šetnja sa crnom mačkom, Venčanje u paklu, Majstor prerušavanja...

Godinama živite u dobrovoljnoj izolaciji, na obali jezera Bou u Strafordu. Da li se nešto promenilo u vašem doživljaju izolacije sada kad vam je ona nametnuta? Kako doživljavate neravnotežu između nestvarnih slika prirode koja vas okružuje i poražavajućih slika pandemije virusa korona koji je zaustavio ceo svet?

– Ovde živimo više od trideset godina. Život u izolaciji smo sami izabrali, iako je izolacija sada pitanje života i smrti. Međutim, danas je sunčan dan, ptice veselo cvrkuću svoju simfoniju, a promalja se i prvo prolećno cveće.

Iako i naša deca i naši unuci žive na nekoliko kilometara odavde, ne viđamo se s njima. Pričamo samo telefonom i preko Skajpa. A onda pomislim kako bi nam sad bilo da smo zatvoreni u dvosobnom stanu na dvanaestom spratu stambene zgrade u Njujorku.

Od same te pomisli se stresem, pa se zato i ne žalim. Inače, Straford na jezeru Bou je malo selo na velikom jezeru – ovo je najdosadnije mesto na svetu, kako su ga moja deca nekad opisivala svojim prijateljima.

Šta to danas živimo i koji je to zajednički osećaj koji svi delimo?

– Mislim da smo svi zaprepašćeni trenutnim dešavanjima i da ljudi širom sveta proživljavaju ista osećanja – nevericu i strah. Što se praktičnih rešenja tiče, većina nas ovde u Sjedinjenim Državama lično se uverila u to da je izolacija i te kako delotvorna.

Pravo pitanje glasi: Kako pustiti ljude da se bezbedno vrate na posao da bi zaradili platu i prehranili svoje porodice?

Davno ste otišli iz Beograda. Odrastali ste u jednom strašnom vremenu - Drugi svetski rat, glad, nemaština... Prisećam se vašeg stiha: „Ja sam živeo dobro, ali život beše očajan“. A kakav je život danas?

– Užasan za sve one koji su oboleli, a sutra će sigurno biti još strašniji za milione onih koji su ostali bez posla „Šta nam je još ovo, sine, sad trebalo?“, pokojna majka bi me s vremena na vreme upitala.

Pošto je preživela strahote oba svetska rata, a posle toga i komunizam i imigraciju, smatrala je da smo platili svoj dug čovečanstvu i da zaslužujemo da nas ubuduće ostave na miru da živimo spokojno.

Naš život danas sastoji se od slušanja vesti, maničnog pregleda broja zaraženih, izlečenih, preminulih... Ali i od dugih boravaka u kuhinji i razmišljanja kako da sebe razgalimo hranom. Volite da pišete „gastronomsku“ poeziju. Kažete da su „prave muze kuvarice“. Gde su muze danas?

– Avaj, nije lako uživati u ukusnom obroku i flaši dobrog vina kad znamo da širom Amerike porodice satima čekaju u automobilima u kilometarskim redovima da dobiju malo besplatne hrane.

Tako nešto ovde nismo videli još od Velike depresije tridesetih godina prošlog veka.

Hajde da pustimo mašti na volju... Kako bi mogao da izgleda svet kad sve ovo prođe?

– Isto pitanje smo sebi postavili i posle terorističkih napada 11. septembra 2001. godine, i ispostavilo se da se zapravo malo toga promenilo. Ovog puta će razlike biti uočljive od jedne zemlje do druge.

Osim toga, nemam nikakvu predstavu.

Posle rata obično dolazi mir i sećanja na proživljene užase, ali posle globalne pandemije kakva je ova, za koju nam lekari i naučnici govore da bi se mogla ponavljati iznova i iznova sve dok konačno ne pronađu vakcinu za ovaj virus, neizvesnost i strah koji uz nju ide pratiće nas još mnogo godina u budućnosti.

I dalje, svakodnevno, pišete...

– Pišem bez prestanka. Ali, obično nemam ideju hoće li pesme ikada i biti. To samo Bog zna, a ja se trudim da se ne mešam u njegova posla. Ćulim uši i zurim u praznu stranu sve dok mi se ne javi neka reč ili slika. Stoga je pisanje poezije neizvestan i često krajnje izluđujući poduhvat.

U poređenju sa ostalim umetnicima, pesnici najveći deo vremena provode u mraku, češkajući se po glavi. Zato više vole da putuju samo do kuhinje, da vide je li u frižideru ostalo malo hladnog piva i pečenja.

Kurir.rs/RTS