Na saveznom nivou ne postoje opšte odredbe o visini kazne, već samo okvirne odredbe. Tako se recimo za kršenje zabrane okupljanja propisuje novčana kazna ili zatvor do pet godina, za kršenje zabrane kontakta kazna je od 200 evra pa naviše, a za nepoštovanje zabrane obavljanja delatnosti predviđa se novčana kazna ili kazna zatvora do dve godine.
Do sada se u Nemačkoj najčešće beleži kršenje odredbi o ograničenju kontakata. No i tu su među pojedinim pokrajinama razlike osetne. Svako ko prekrši zabranu kontakta u Berlinu plaća najmanje 50 evra – u Diseldorfu 200 evra. Onaj ko se u Štutgartu vozi autobusom bez maske plaća i do 250 evra, a u Majncu samo 50. Dok vlasnici kafića i restorana koji protivno odredbama otvore ugostiteljske objekte u Kelnu moraju da računaju s kaznom od 1.000 do 2.000 evra, u Minhenu se za taj prekršaj plaća 5.000 evra, a u Berlinu se kazne kreću od pet do deset hiljada. A onima koji neki propis više puta prekrše prete povećane kazne, i do 25.000 evra.
Pitanje je međutim koliko gradovi uopšte ubiru novca od kazni? Situacija je veoma različita. Za sada je prvak u toj disciplini Štutgart: tamo je do sada izrečeno kazni u iznosu od dva miliona evra, gotovo četiri puta više od Kelna – iako Keln ima 400.000 stanovnika više, a sigurno je da njegovi građani nisu disciplinovaniji.
Drugoplasirani je Minhen s trenutnim prihodom od 1,8 miliona evra, a sledi Hamburg s 1,3 miliona. Moguće je međutim da on prestigne Minhen s obzirom na to da taj grad na severu Nemačke trenutno nema tačne podatke o kaznama koje su izrečene, ali još nisu naplaćene. Do početka decembra u budžet tog najvećeg nemačkog lučkog grada pristiglo je 1,3 miliona evra.
Bez obzira na to koliko novca inspektori koji kontrolišu pridržavanje mera uberu, oni sigurno nemaju posao iz snova. Mnoge vređaju, pljuju, kašlju im u lice ili im prete. „Tamo gde se okupljaju mladi, u problematične delove grada ili sredstva javnog prevoza, oni idu samo s policijskom zaštitom, jer su ljudi prema njima neprijateljski raspoloženi“, kaže šef nemačkog policijskog sindikata Rajner Vent. Ali i dodaje: „Ipak je većina ljudi veoma srećna kad neko kontroliše poštovanje mera.“
Glavni gradovi pokrajina to rade s različitim stepenima strogosti i učestalosti. Nakon lokdauna u novembru, broj prekršajnih postupaka u Hamburgu se utrostručio, a u Hanoveru je čak osmostruko veći. U Minhenu je sve ostalo gotovo isto. Vizbaden ima otprilike isti broj stanovnika kao i Kil, ali je pokrenuo dvanaest puta više postupaka protiv koronskih grešnika i očekuje gotovo deset puta veći prihod.
Većina gradova novac prikupljen od kazni koristi za popunjavanje rupa u budžetu. Oni su naime generalno gledano u hroničnom i značajnom minusu, s obzirom na to da imaju manje prihode od poreza jer je velik deo prodavaonica i ugostiteljskih objekata većim delom prošle godine bio ili zatvoren ili su radili samo u smanjenom obimu.
Redak izuzetak u tom pravilu predstavlja Bon. U aprilu je bivši glavni grad uplatio 219.000 evra prikupljenih od novčanih kazni u posebno osnovan Fond solidarnosti za institucije kulture.
Osim toga, nominalno se izrečene kazne ne slivaju odmah u gradsku kasu. Ralf Munser, portparol grad Vizbadena, objašnjava i zašto: „Disciplina mnogih građana, kada je o plaćanju kazni reč, često nije baš velika. Oni odugovlače s uplatom, pokušavaju da objasne zašto novčana kazna koja im je izrečena nije opravdana – iako vrlo malo njih ima u tome uspeha.“
No svako ko misli da gradovi pune kase novčanim kaznama u vezi sa koronom – taj se vara. Tako je recimo grad Minhen 2019. ubrao 9,2 miliona evra kazni zbog pogrešnog parkiranja – pet puta više nego kroz novčane kazne zbog nepoštovanja mera protiv korone.
Kurir.rs/DW
NE PROPUSTITE
