Krhka Azijatkinja, koja živi u kućnom pritvoru od 1988. godine, nije želela da napusti zemlju niti da primi Nobelovu nagradu za mir 1991. godine, jer se plašila da joj policajci ne dozvole povratak kući. A ona je navodno želela da ostane sa svojim ljudima. Kada je vojska 2010. odlučila da malo popusti svojoj samoupravi i pusti je, i sam sam napisao da je ovo važan trenutak jer se otvara prostor za demokratske promene. I pogrešio je. Kao i svi ostali. Zbog čega mi nije lakše.
San Su Ći je odlučila da ostane na vlasti po svaku cenu i nigde, ni kod kuće ni u inostranstvu, nije se mogla čuti kako govori reč protiv vojske. U intervjuu za BBC izabrala je vojni panegirik za svoju omiljenu pesmu i dodala da se ona i vojska oko svega slažu. Ako je mislila da će takav pristup biti u stanju da izgradi demokratske standarde, ili se grdno prevarila ili je već tada trebalo ozbiljno dovesti u pitanje njenu političku zrelost.
Demokratija se ne može graditi sa vojskom na vlasti. Ako je aktivni general ministar odbrane, onda nešto nije u redu u državi. Tada je to samo maskiranje demokratije. Aung San Su Ći pristala je na takvu ulogu, ulogu prerušavanja.
"Vojska svojim delovanjem želi da ponovo uvede diktaturu u zemlji. Pozivam narod da ovo ne prihvati, već da svim srcem odgovori i protestuje protiv vojnog puča.“ Ovo je navodno njena izjava, nepotpisana. Licemerna, jer je radila usko sa istom vojskom i što je najvažnije, podržavala ju je u svim svojim zverstvima, uključujući najstrašnije, genocid nad maslimanskom manjinom Rohinjama. Mesec dana pre posete tadašnjeg državnog sekretara Džona Kerija Mjanmaru, američki ambasador je doživeo proteste jer je nazvao Rohinje upravo tako, Rohinje.
Su Ći nije spomenula njihovo ime na konferenciji za štampu sa Kerijem. Navodno je od Keri zatraženo da to izbegne. A tada je već počeo progon tog naroda koji je, uz punu podršku budističkih sveštenika, trebalo da bude potpuno proteran iz zemlje. Silovanja devojčica, ubistva dece, spaljivanje živih osoba manje su od zla koja su mjanmarski vojnici slobodno naneli, tačnije podstaknuti su da ih nanesu. Dobitnik Nobelove nagrade za mir smireno je odgovorio da „oni samo traže od ljudi (u inostranstvu) da shvate sa kakvim se poteškoćama suočavaju i da nam daju prostora za rešavanje naših problema“. I tražili su konačno rešenje. Više nije iznenađujuće što je 2019. godine pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu branila zločine svoje vlade.
Generalni sekretar UN-a Antonio Gutereš rekao je da su događaji "ozbiljan udarac demokratskim reformama". Što je ili duboko nerazumevanje problema ili traženje izraza koji nikoga neće uvrediti jer bi ove godine trebalo da ga ponovo izaberu. O kakvim demokratskim reformama govori generalni sekretar UN u zemlji u kojoj je četvrtina mesta rezervisana za pripadnike vojske? A izabrani lider brani genocid.
Realno, samo je Kina iskrena, rekavši da je „primila k znanju događaje u Mjanmaru i da je u procesu boljeg razumevanja situacije. Nadamo se da sve stranke u Mjanmaru mogu da reše svoje razlike i zaštite političku i socijalnu stabilnost na odgovarajući način, u skladu sa ustavom i zakonskim okvirom “. Kina je tamo uložila mnogo novca. I samo im je stalo do toga.
„Dama“ je davno izgubila pravo na tu titulu, a sada je bez moći. Bolje nije zaslužila. Pozajmiću zaključak Salila Tripathija iz časopisa Foreign Polici: „Cenu ovog puča neće platiti vojska, budistički sveštenici ili San Su Ći, nego ljudi u Mjanmaru.
Dodao bih, ljude koje je takođe izdala i lišila im nade u demokratiju iako su joj obezbedili premoćnu pobedu na novembarskim izborima. Ali ona nije marila za narod, već samo da bi ostala na vlasti. Nije isključeno da će uskoro potražiti podršku javnosti i međunarodne zajednice. Da bi nastavili sa „demokratskim reformama“, kako generalni sekretar UN vidi situaciju u Mjanmaru.
Kurir.rs/Jutarnji
NE PROPUSTITE
