O ovim otkrićima raspravljalo se na 52. Mesečevoj konferenciji o planetarnoj nauci, a objavljena su u časopisu "Science". U istraživanju su korišćena merenja koja su sprovele letelice u Marsovoj orbiti i površinska vozila kao i podaci dobijeni proučavanjem meteorita. Istraživači su potom razvili kompjutersku simulaciju nestanka vode sa planete.
Pre više od četiri milijarde godina, Mars je bio topliji i vlažniji, a možda je imao i gušću atmosferu. Voda je tekla u rekama, stvarajući kanale u stenama, i skupljala se u kraterima. Mars je verovatno imao dovoljno vode da prekrije celu površinu slojem debljine od 100 do 1.000 metara. Oko milijardu godina kasnije, Mars je prošao kroz tranziciju i postao hladna i pusta planeta kakvu je danas poznajemo.
"Već dugo znamo da je Mars u svojoj ranoj istoriji bio mnogo vlažniji, ali stalni problem bila je sudbina te vode. Znamo iz istraživanja atmosfere Marsa da je deo te vode izgubljen u svemiru, a naslage leda na površini i odmah ispod površine govore nam da se voda delom smrznula", kaže za BBC dr Piter Grindrod iz Prirodnjačkog muzeja u Londonu, inače saradnik na studiji.
Zemlja ima magnetni štit ili magnetosferu koja pomaže da se atmosfera ne raspline u svemiru. Ipak, Marsov magnetni štit je slab i nije mogao da spreči elementarne komponente vode da pobegnu sa planete. Ipak, brzina kojom vodonik, jedan od hemijskih sastojaka vode, danas izlazi iz atmosfere ukazuje da to ne može biti cela priča.
"Ako pretpostavimo da je trenutna stopa gubitka vodonika bila ista i u prošlosti, onda je reč o prilično malim količinama vode koje bi se gubile u ovom procesu", rekla je koautorka studije Eva Lingan Šiler sa Kalifornijskog instituta tehnologije (Caltech) u Pasadeni.
Veliki deo vode nalazi se u stenama
Drugim rečima, većina vode morala je da završi drugde.
Rezultati naučnog rada pokazuju da je između 30 i 99 odsto inicijalne količine vode na Marsu završilo u mineralima u kori planete. Još jedna koautorka, prof. Betani Ehlman, takođe sa "Caltecha", objasnila je da se proučavanjem podataka sa misija na Mars moglo jasno zaključiti kako dokazi o promenama vode nisu nimalo retki.
"Kad se kora promeni, ona uzima vodu u tekućem stanju i pretvara je u hidratizovani mineral koji ima vodu u svojoj strukturi pa je tako učinkovito veže", rekla je Ehlman.
Autori istraživanja sugerišu da je većina tekuće vode nestala pre 4.1 do 3.7 milijardi godina, tokom razdoblja u istoriji Marsa poznatog kao Noachovsko razdoblje.
"Izvorna sveobuhvatna uloga istraživanja Marsa bila je pratiti tok vode jer ona ima središnju ulogu u geologiji, klimi i životu planete. Ovo je vrlo važan rad u shvatanju koliko vode ima na Marsu, koliko je vode izgubljeno i gde bi danas mogla biti", rekao je dr Majkl Mejer, vodeći naučnik NASA-inog programa za istraživanje Marsa.
"Ono što nam ova nova studija govori jeste da bi se veliki deo te vode, možda većina, mogao nalaziti u stenama na Marsu. Ovaj proces hidratacije može sačuvati velike količine vode, odnosno količine jednake globalnom sloju debljine jedan kilometar. Iako je većina tekuće vode verovatno nestala oko 500 miliona godina nakon formiranja Marsa, danas na površini vidimo dokaze o hidratizovanim mineralima, i to u krateru Jezero, koji upravo istražuje rover Perseverance. Rana Marsova klima ostaje jedna od najvažnijih tema u planetarnoj nauci, a ova studija će pomoći našem razumevanju procesa zbog kojih je voda izgubljena", zaključio je za BBC dr Grindrod.
Kurir.rs/Index.hr
NE PROPUSTITE
