UMIREM ALI SE NE PREDAJEM, ZBOGOM OTADŽBINO Bitka za tvrđavu Brest: Kako je desetkovana pešadijska divizija Vermahta!

Bilo je proleće ratne 1942. Godine. Crvena Armija u okolini mesta Orjel do nogu je potukla 45. Nemačku pešadijsku diviziju. Oficirima koji su pregledali zapljenjenu dokumentaciju, odnosno arhivu štaba ove divizije činilo se da je sve to gomila bezvrednog papira, naređenja, ukazi o unapređenju, dodeli odlikovanja.... Međutim sve se preokrenulo za 360 stepeni kada je jedan oficir izvukao fasciklu na kojoj je pisao “Ratni izveštaj o osvajanju tvrđave Brest”. Ovo je bio povod da se odmota klupko jednog herojstva sovjetskih vojnika koji nisu poklekli čak i kad su ostali bez municije. Izveštaj je bio klasična oda radosti uspesima ove jedinice Vermahta sastavljene isključivo od Austrijanaca. Autor je pobedu 45. Pešadijske divizije prikazao kao uspeh Vermahta, ali ono što je upalo u oko crvenoarmejaca bila je rečenica “ Rusi su se u Brest Listovsku branili odlučno i požrtvovano. Pokazali su odličnu pešadijsku borbu i jaku želju za otporom”. Ovo je priča o tome.

Ratni izveštaj o Tvrđavi Brest otišao je pravo u Moskvu, a kad je prevedeni dokument pročitao i Politbiro izdato je naređenje da ceo dokument bude objavljen u listu Krasnaja zvezda. Sovjetska javnost je je iz neprijateljskih usta imala priliku da sazna o herojstvu i žrtvovanju branioca tvrđave Brest. Tad skoro niko u Sovjetskom Savezu nije znao da je to bila jedna herojska epopeja.

Tog 22. juna u prvim satima od početka Operacije Barbarosa ( nacistička invazija na Sovjetski Savez) među angažovanim jedinicama koje su prešle granicu sa SSSR-om bila je i 45. Pešadijska divizija pod komandom general majora Frica Šlipera. Jedinica je ušla u Sovjetski Savez blizu mesta Brest. Zadatak osvojti grad i obližnju tvrđavu, koja je izgrađena pred nekih 100 godina.

Tvrđava je izgrađena na močvarnom terenu u okolini mesta Brest gde se reka Muhavac uliva u reku Bug. Te 1833 carski vojni arhitekti počeli su da grade tvrđavu. Uz pomoć kanala i rovova obikovali su četiri ostrva i na njima izgradili utvrđenja. Srednje ostrvo koje je nazvano “Citadela bilo je najvažnije, Na njemu se nalazila dvospratna kasarna koju su nazivali “kružna” koja je imala 500 kazamata, visoka je 11 metara i duga 1,8 kilometara. Zidovitog najvažnijeg objekta u čitavoj tvrđavi Brest debeli su bili dva metra. Prelaza među pojedinačnim kazamatima nije bilo, što je značilo da svaki napadač mora svaki deo tvrđave da osvaja posebno.

Ispod svakog objekta na tvrđavi nalazili su se podrumi koji su bili međusobno povezanim tunelima. Od ostalih objekata tu je bio: arsenal, crkva Svetog Nikolaja i takozvani Beli dvorac, prostor za druženje, hotel sa plesnom dvoranom i salnom za igru. Dolazak do ostrva bio je moguć preko mostova, koji su vodili kroz četiri jako utvrđene kapije. Tvrđava Brest prostirala se na površini od četiri kvadratna kilometra i za nju bi se moglo reći da je bila grad u malom. Samo u Citadeli moglo je da boravi oko 15.000 dobro opremljenih vojnika. Kada je izgrađena važila je za jedan od najvećih utvrđenih vojnih kompleksa u Evropi.

Posle završetka Prvog svetskog rata tvrđava Brest pripala je Poljskoj pošto su 1918. nove sovjetske vlasti u tvrđavi potpisale Brest-Kitovski mir sa kjim je Rusija istupila iz Prvog svetskog rata, posle čega je usledio ogromni gubitak teritorija. Brest je postao Brešć Litevski. Ruski vojnici su napustili tvrđavu, a zamenili su ih vojnici Druge poljske republike...

Za tvrđavu se nije čulo nekih 20 godina sve do 23. avgusta 1939 kada su nacistička Nemačka i Sovjetski Savez potpisali čuveni sporazum o nenapadanju Ribentrop-Molotov, sa čime je Hitler dobio odrešene ruke da krene u pohod. A početak je upravo bio u Poljskoj.

Snage Vermahta podržane avijacijom i tenkovima upali su u Poljsku 1. Septembra 1939. godine. Oklopne jednice su nezadrživo napredovale duž cele Poljske, a suprostavile su im se malobrojne snage poljske armije. Četrnaestog septembra, tačno dve nedelje od početka rata na reku Bug izbile su prve snage Vermahta. Tad je prvi put napadnuta i tvrđava Brest u kojoj je bila poljska posada. Tvrđavom je komandovao general Plisovski. Broba je trajala tri dana, a vojnici koji su osatli bez hrane i municije u osudnom jurišu nisu uspeli da probiju neprijateljski obruč. Tom prilikom junački se pokazao 82. pešadijski puk pod komadom kapetana Radiševskeg koji se utvrdio na severnom delu tvrđave i nastavio da pruža otpor. Nemce to nije mnogo intersovalo, jer u međuvremenu su otišli, a došla Crvena armija.

Po sporazumu Ribentrop-Molotv teritorija istočno od reke Bug pripala je Sovjetskom Savezu. Kapetan Radiševski dobio je nobvog neprijatelja. Nemci su otišli, a stigli su crvenoarmejci koji su se sukobili sa njim. Pritisak nisu mogli dugo da izdrže pa je naredio probj iz tvrđave. Sudbina kapeta Radiševskog i njegovih boraca nikada nije bila razjašnjena.

Ironijom sudbine 29. septembra 1939. u Brestu je održana zajednička sovjetsko-nemačka vojna parada. Tad su Nemci zvanično predali tvrđavu Brest Sovjetskom Savezu. Nad Belim dvorcem zaviorila se po prvi put crvena zastava “Velikog oktobra”. Od tad niko nije ni posmilio da će se dve iste vojske ponov sresti na istom mestu, ali sad kao ljuti protivnici.

Inače, ovde valja dodati da 45. pešadijska divizija u proleće 1941. brojala je 17.000 vojnika. Nalazili su se u Francuskoj koja je takođe slomljena pod oklopm Vermahta. Vojnici su mahom uživali u slobodno vremenu, na rat koji je trajao nisu ni razmišljali. Međutim ubrzo je stiglo naređenje da započene brza obuka, a vojni manevri su postali sve učestaliji . Ta 45. pešadijska divizija zapravo nastala je iz 4. Divizije austrijske armije koja je posle anšlusa i prisajedinjena Austrije Trećem Rajhu postala deo Vermahta. Komandu i vojnike činili su mladići rodom mahom iz gornje Austrije. Početkom leta 1941 jedne noći ukrcani su u vozove i kompletna jednica prebačena je u Poljsku. Tamo su pridruženi 12 korpusu 2. Tenkovske armije, Armijske grupe Centar koja je imala specijalni zadatak da u planiranoj operaciji Barbarosa -okupacija Sovjetskog Saveza zauzme Moskvu. Položaj koji je jednica dobila bio je na zapadnom bregu reke Bug. Plan akcije predviđao je da jednica po stizanju naredbe forsira reku zauzme drumske i železničke mostove da tenkovi armijske grupe Centar nastave prodor prema Moskvi.

Nedeljama pred otpočinjanje operacije izvišači su neprestano pratili kretanje sovjetski trupa u i oko tvrđave.

U tvrđavi Brest bilo je veoma napeto, jer su vojnici videli gomilanje nemačkih snaga, ali po naređenju nisu smeli da bilo kakvu akciju preduzimaju i izazivaju suprotnu stranu. Pritisak u tvrđavi je bio veoma veliki jer su upravo branioci bili ti koji bi u potencijalnom udaru prvi bili mete. Struktura branioca tvrđave brest bila je šarolika: Rusi, Belorusi, Ukrajinci, Uzbeci, Čečeni, Armenci i ostale manjine iz velikog Sovjetskog Saveza. Ironijom sudbine osim nekolicine oficira ostatak uopšte nije znao Ruski govorili su jezike i dijalekte iz SSSR-a. Istorija kaže da je moral vojnika bio na veoma niskom nivou.

Dan pre početka invazije 21. juna branioci tvrđave Brest primetli su pomeranje snaga na suprtonoj obali. Čuli su brujanje tenkova i videli kao vojnici na obalu reke Bug dovlače gumene čamce...S druge strane osim vojnika na straži ostali u tvrđavi proveli su u plesnoj dvorani li šetnjama. Izgledalo je kao da je sve idealno..

Oko ponoći u samom gradu Brest nestalo je struje i vode. U tvrđavu su počele da stižu informacije o pokretu nemačkih trupa...

Rat je počeo tačno u 3.15 kada su prve nemačke jednice krenule u napad na Sovjetske Savez. Na tvrđavu Brest sručila se uraganska vatra, artiljerije, aviona. Neki proračuni kažu da je u minuti palo oko 4.000 topovskih granata i minobacačkih mina. U samoj tvrđavi nastao je pakao posebno u bočnim delovima utvrđenja. Na udaru su se našli svi objekti koji su bili okrenuti ka spolja, posebno bolnica.. Posle prekida uraganske vatre nemačka pešadija se na 200 gumenih čamaca približila tvrđavi Brest.

Iz puškarnica na tvrđavi pripadnici 84. puka otvorili su vatru iz pušaka na prve vojnike Vermahta, koji su se prbiližili tvrđavi. Nemci su ostali iznenađeni da neko na njih otvara vatru.. Prve bočne tvrđave su pale brzo u ruke nemačke vojske. Nemci su videli kako prema glavnoj tvrđavi beži sve više vojnika od kojih su neki bili samo u potkošuljama. Pružili su žilav otpor. Prvi juriš na centralnu tvrđavu Citedelu je propao uz dosta mrtvih na nenačkoj strani.. Veliki broj ljudi je pokušao da pobegne iz tvrđave, ali nisu uspeli ostali su uhvaćeni u zamci.

Nemci su imali ogromne gubitke, štab 45. pešadijske divizije nije očekivao takav otpor i tolike žrtve. Kada je zarobljena veća grupa sovjetskih vojnika saznali su da obaveštajni podaci o broju vojnika u trvđavi nisu bili tačni i da ih je bilo duplo više od predviđenog broja. Vojnici u kružnoj tvrđavi Citadela nisu planirali predaju nego su se još više utvrdili i spremili za odbranu po svaku cenu. Najgore u celoj priči bilo je što nisu znali da je jedinica koja je trebala da im pomogne zbrisana i da im pomoći nema, nego su ostali sami na svetu, ali uprkos tome predaja nije dolazila u obzir. Najagilniji u odbrani bio je major Petar Mihajlovič Gavrilov. On je sakupio 300 vojnika iz različitih jedinica koje je podelio u tri grupe koje su posle istočnu, zapadnu stranu i glavna vrata. Ispostavilo se tokom odbrane da je to bio najtvrđi orah.

Nemci su zbog žrtava promenili taktiku i u pomoć pozvali Luftvafe da “Štukama” izvede napad. Međutim od takve taktike se odustalo jer je od avio bombi stradalo više vojnika Vermahta nego branioca tvrđave, jer su debeli zidovi izdražli avio -bombe. U crkvi Svetog Nikole ostali su opkoljeni nemački vojnici. Pod majorom Gavrilovim usledio je kontranapad sovjetskih vojnika. Oko podneva počelo je granatiranje crkve. Usledilo je nekoliko talasa juriša. Nemci u crkvi kada su ugledali vojnike u različitim uniformama krenuli su da beže, ali oko kasarne čekala ih je zamka svi su likvidirani hicima iz pušaka i pištolja. Nekolicina Nemaca uspela je da se izvuče. Ta to vreme štab 45. Peašdijske dviizije dovukao je topove kalibra 75 mm. Stigli su i samohoni topovi koji su ulili hrabrost posustalim Nemcima da krenu u novi juriš. Međutim ni samohodni topovi nisu uspeli da polome volju branioca. Nemci su bili očajni jer nisu mogli da osvoje Citadelu.

Nezadovoljan kako se odvija bitka stigao je i komandant 4. Armije feldmaršal von Kluge, koji je naredio da se nepotrebni gubici moraju spreprečiti i da od tvrđave priorite ima cela operacija Barabrosa i da je Citadela lokalni značaj, kao i da su gubici 45. Pešadijske divizije neprihvatljivi. Naredio je da Citadela bude opkoljena da se onemogući proboj, a da ostale snage krenu napred..

Najduži dan u ovoj bitci bio je okončan. U podrumima Citadele nalaziuli su se ranjeni i izmučeni vojnici. Tela mrtvih ležala su po celoj tvrđavi. Oko ponoći usledio je novi napad u kome su nemci posle novih žrtava uspeli da dođu do spoljnjeg zida tvrđave. U napadu stradali su i branioci crkve, koji nisu uspeli da se probiju.

Štab 45. Pešadijske divizije izvestio je višu komandu da su tokom napada uspeli da zarobe 2000 sovjetskih vojnika i da je opkoljena tvrđava pred padom. Kapetan Šabolov koji je ostao bez municije zajedno sa svilima izašao je kao da se predaje. Kada su bili na mostu pošto su im Nemci rekli da krenu ka reci, kapetan Šabolov uzviknuo je “ Za mnom” i skočlio u reku zajedno sa vojicima i civilima. Usledili su rafali i veliki broj vojnika i civila je ubijen. Telo kapetana Šabolova nikad nije pronađeno. Narednog 24. juna skoro cela tvrđava bila je u rukama Nemaca . Artiljerijski napad je i dalje trajao . Deo kružne kasarne je uništen i Nemci su ušli u nju. Inženjerci su uspeli da se popnu na dvospratnu zgradu postave eksploziv i raznesu zgradu u čemu su uspeli. Iz podruma srušene zgrade izašlo je dosta ranjenih i zraobljenih vojnika. Među njima bio je i kapetan Zubačov koji je kasnije umro u nemačkom zarobljeništvu. Međutim to nije bila konačna predaja. Nemački izveštaji govore da je pojedinačni otpor u samoj Citadeli trajao sve do 26. Juna kada su zadnji branioci bili pobijeni.

U severnoj tvrđavi napadu je jedino odolevao major Gavrilov i sa vojnicima, civilima, među kojima je bilo žena i dece nisu nameravali da se predaju. Tog 29. juna štab 45. Pešadijske divizije naredio je Luftvafeu da baci bombe na tvrđavu. Šest bombi koje je palo nisu uspele da naprave veću štetu. Oko podneva žene i deca su se predali Nemcima, a u popodnevnim časovima ranjeni. Oko 17.30 usledio je novi napad. Tad je na tvrđavu pala avio bomba teška 1,8 tona. Do 22 časa Nemcima se predalo još 384 boraca . U spisku stradalih, ranjenih i zarobljenih nije bilo majora Gavrilova..

Prvog jula 1941 u zasuzetom Brestu porglašen je dan žalosti. U borbi za tvrđavu stradalo je 500 nemačkih vojnika .

Međutim, tu kraj rata nije bio. Dok je poprilično načeta 45. pešadijska divizija u mrtvi i ranjenim nastavila prodor u dubinu Sovjetskog Saveza, a rezervne jednice zauzele njihovo mesto kao temelj okupacione vlasti, suočli su se sa nevoljom jer su iz tvrđave ponovo usledila puškaranja, likvidacije i obračuni sa Nemcima. Usledila je osveta skrivenih čuvara tvrđave Brest. Oni su uspeli da se sakriju po kanalima, hodnicima ili su uspeli da se izvuku iz nekih zasutih džepova..

Na zidu jedne od kasarni pronašli su uklesanu poruku “Umirem ali se ne predajem!, Zbogom, otadžbino 20.VII.41...

Nemci su majora Gavrilova uspeli da uhvate 23. Jula. Posle višegodišnjeg zarobljeništva vratio se u Rusiju. Kada je preminuo pokopan je 1979 u tvrđavi Brest. Posle hvatanja majora Gavrilova svaki otpor u tvrđavi je prestao...

Priča o tvrđavi brest nije bila završena jer u avgustu iste godine na ruševinama pojavili su se Hitler i Musolini. Hitler je tad kao suvenir poneo kamen iz tvrđave Brest. Kada su Sovjetske jednice zauzele Berlin, u bunkeru je pronađen i taj kamen koji je vraćen u Sovjetski Savez. Sa time je priča o hrabrim borcima tvrđave Brest završena.

Kurir.rs/A.Mlakar