Jedna od najvećih prekretnica u istoriji Sovjetskog Saveza posle velike Oktobarske revolucije i Otadžbinskog rata 1941-1945 svakako je bio neuspeli pokušaj državnog udara koji je definitvno označio kraj Sovjetskog Saveza. Iako se mislilo da je o njemu sve rečeno, to nije baš bilo tako. Neke stvari su bile ostale nedorečene, bosebno neki detalji o tome da li je Gorbačov znap za puč i šta su o tome znale Sjedinjene Države i nekadašnji predsednik Džordž Buš stariji.
Da li se neki detalj krije u knjizi Mihaila Gorbačova "Avgustovski puč -uzrok i posledice", poslednjeg lidera Sovjetskog Saveza koga i danas pola planete osuđuje za raspad države "Velikog oktobra" i geopolitičkog tumbanja koje je sa zemlje zbrisalo kompletna istočni blok ili možda u nečem bitinijem što nije pomenuto u knjizi ali je veoma važno i spomenuo je u jeden daleke 1991 o tome da je Gorbačov znao za puč i njegovu pripremu i da su ga o tome obavestili Amerikanci o odmetnutom delu KGB -a. Takođe prema pisanju odnašnjih novina čak se provukla i teza da je prisluškivan. Zapravo omnogo teorija, a malo konkretnog je rasvetljeno oko jedne od najtamnijih događaja o kojima sve znamo, a zapravo ništa ne znamo.
Ova priča prema ondašnjim pisanjima medijia počela je sredinom jula 1991. kada je Gorbačov preko telefona razgovarao sa svojim američkim kolegom Džordžom Bušem Starijim i da je inicijator ovog razgovora zapravo bio Džordž Buš, što je Gorbačovu bio dokaz da su avgustovski puč pripremali dugo.
Navodno je telefonski razgovor Gorbačov-Buš bio jedino o tome da se lider SSSR-a upozori na to što mu neki iz njegovgo kruga spremaju. Na to se nadovezuje i izjava tadašnjeg sovjetskog ministra spoljnih poslova Aleksandera Besmertniha, koji je izjavio da ga je na mogućnost da se sprema zavera u Moskvi upozorio američki kolega iz Stejt Departmena Džejms Bejker. Navono su se Besmertnih i Bejker na inicijativu Amerikanca sastali tajno na marginama ministarske konferencije u Berlinu juna 1991. Bivši sovjetski šef diplomatije posle razgovora sa Bejkerom preko zaštićene telefonske linije obavestio je Gorbačova i sa njim se po povratku u Moskvu lično sastao i sa njim govorio.
Interesantno je da je prva žrtva propalog puča,a da nije imao nikakve veze sa pučistima bio Besmertnih koji je smenjen. I danas postoje neki koji tvrde da njegova uloga nikada do kraja u celoj priči nije bila jasna u potpunosti.
Da li je zaista Gorbačov bio upoznat sa pučem ili je to sve bila fantazija se i danas nagađa. Oni koji podržavaju ovu teoriju smatraju da je Gorbačov o tome dosta znao, ali da je sačekao rasplet, jer je znao da je puč na duge staze neodrživ, ali i idealna prilika da se reši balsta saradnika koji su ga opterećivali i stvarali mu probleme.
Međutim, trodnevna izolacija i povratak Gorbačova sa Krima tezu da je lider SSSR-a znao za puč govore da je to maloverovatno. Naravno postavlja se pitanje zašto onda ništa nije preduzeo i sprečio to. Onda to vuče i naredno pitanje da li je sovjetski predsednik zaista bio sposoban da spreči zaveru koju je pripremila i izvela struja u najmoćnijoj sovjetskoj organizaciji KGB plus visoki funkcioeri partije i vojske.
Ono na šta Buševo i Bejkerovo navodno upozorenje ne daju odgovora jeste kada je započela priprema puča i da li je sve to počelo kada su se približili Gorbačov i Jeljcin koji je dovelo do Sporazuma o odnosima među sovjetskim republikama, a insteresantno je da je datum za potpis bio označen 20. avgust, dan pre proglašenja vanrednog stanja.
Zbližavanje Gorbačova i Jeljcina počelo je krajem aprila, a posledica toga bili su jaki napadi konzervativaca pre svega u KP Sovjetskog Saveza na sovjetskog predsednika i verovatno se trenutak početka prisluškivanja povezuje sa tim.
Gorbačov je rekao da je sa Jelcinom razgovarao o otme kako posle potpisivanja sporazuma organizovati savezne ustanove , ograničenjima i slabljenju moći saveznih organa prema republikama. Veruje se da je razgovor tekao u uskom grugu dva lidera i da je Gorbačov verovatno zano da ga neko prisluškuje i da su sa tim razgovorom bili upoznati i oni koji su naredili to. To je bio i navodni povod za ubrzanje da se krene u izvođenje avgustovskog puča, smatra Gorbačov.
Sumnje Gorbačova ksnije je potvrdio i Sergej Stepašin, vođa državne komisije za proučavanje puča i uloge KGB u tome. Predsedniku Gorbačovu pokazao je dokaze o prisluškivanju funkcionera i navodno ti dokazi su Gorbačova izenadili i uverili ga da postoje detalji sličnim sa onima koji su postojali za vreme Staljinovih čistki.
Tog 18. avgusta 1991. Boris Nikolajevič Jeljcin nalazio se u službenoj poseti Alma Ati glavnom gradu Kazahstana i kolegi Nurslatan Nazarbajevu. Interesantno je da o ovoj poseti nije obavestio bio Mihaila Gorbačova Generalnog sekretara KP SSSR-a.
Iako zvanični deo posete nije bio završen u strogi raspored uleteo je nezvanični deo sam velikim ručkom, a kasnije i večerom. Boris Jeljcin iako se spremao da krene nije to mogao da realizuje. Poletanje službenog aviona nekoliko puta je bilo odlagano. Dok je Jeljcin na svaki način nastojao da okonča posetu i vrati se u Moskvu nije mu polazilo za rukom. Za to vreme nije ni slutio šta se dešava u Moskvi gde su rukovodeći kadrovi KP SSSR-a i KGB pripremali zaveri jer im se put kojim je zemlja krenula nije nimalo dopao posebno posle ujedinjenja dve Nemačke i povlačenja sovjetske vojske iz Istočne Evrope i rasformiranja Varšavskog pakta.
Kod Jeljcina se već porodila sumnja da nešto nije u redu čim se toliko zavlači sa posetom. Uprko svemu uspeo je da poleti i u kasnim večernjim satima sleti na aerodrom Vnukovo -2. Odatle je službenom volgom se odvezao u svoju daču u Arhangelsku (predgrađu Moskve). Narednog 19. avgusta u ranim jutarnjim časovima Jeljcinova ćerka Tatjana upalešna upala je unjegovu sobu i počela da ga budi.. Ona ga je obavestila da je u Moskvi prevrat, da je određena grupa funkcionera preuzela vlast i izvela vojsku na ulice. Posle nekih pola sata u vikendicu stigao je šef Jeljcinovog obezbeđenja Aleksandar Koržakov, zatim Ruslan Hazbulatov ( koji će dve godine kasnije povesti pobunu protiv Jeljcina zbog njegove samovolje i uzurpacije vlasti) i još sijaset funkcionera.
U vikendici radio je telefon, faks i televizor. Na sastanku sa Jeljcinom dogovorili su saopštenje u kome su se obratili građanima Rusije. U saopštenju su zahtevali da se sazove hitan sastanak narodnih deputata SSSR-a, da se vrati vlast Mihailu Gorbačovu koji je bio zatočen u vili na Krimu u koji su pučisti upali 18. avgusta u večernjim časovima, gde se Gorbačov nalazio na odmoru. Dok je Gorbačov bio odrezan od sveta, to nije bio slučaj sa Jeljcinom, koji je kako je kasnije tvrdio u svojim memoarima napisao da zahvaljuje neopreznosti šefa KGB Vladimira Krjučkova, jednog od organizatora puča.
Dok je Jeljcin potpisivao proglas tenkovi Kantimirovske i Tamanske tenkovske divizije, motorastreljački pukovi i delovi Tulske vazdušno-desante divizije već su ulazili ili se razmeštali po Moskvi. Ovde valja podsetiti da je mesec dana pre puča Boris Jeljcin posetio upravu Tulsku diviziju kojom je komandovao general Pavel Gračov... Ostalo je zabeleženo i da je Jeljcin tom prilikom upitao Gračova da li se vlast ako usledi neka zavera, atentat ili pokušaj preuzimanja vlasti od Gorbačova može da računa na podršku ove vojne jedinice, Gračov je odgovorio potvrdno..
I sam Jeljcin je bio u nedoumci kakav je to puč kad vojska mirno sedi na tenkovima, niko se ne hapsi. Iznenada je kako su hroničari opisali ustao od stola i naredio saradnicima da u pratnji naoružanog obezbeđenja idu do Belog doma. Šef obezbeđenja pokušao je da prvo odvrati Jeljcina jer je strahovao da će biti ili uhapšen ili ubijen, zatim je predložio da se masikra u ribara i da pritokama u čamcu i samom rekom Moskve stignu do grada, ali ipak smatrao je najbolje rešenje je bilo bežanija u Jeljcinov Sverdlovsk, danas Jekaterinburg ili neki drugi grad na Dalekom istoku. Međutim, Jeljcin je seo u volgu i kolona vozila krenula je ka Moskvi. Jeljcin i saradnici su preticali i sutizali vojne kolone, međutim niko ih nije zaustavio. Čak su prošli i pored čuvene specijalne jednice KGB "Alfe", čiji komandant je prepoznao Jeljcina, ali je ostao po strani jer nikakvog naređenja za hapšenje nije ni bilo. Ispred Belog doma okupili su se građani, vojnici su sedeli na tenkovima, bilo je tu deputata, novinara, jednom rečju šarolik svet. U Belom domu radili su telefoni, faksovi, specijalni telefoni. Na televiziji su čak pročitali Jeljcinov proglas. Jeljcin i Hazbulatov slali su stotine telegrama i zvali iz Belog doma sve moguće predstavnike vlasti da vide na koga mogu da računaju širom Rusije.. Jeljcin se obraćao medijima, saopštenja su samo letela . Jeljcin je potpisao odmah i ukaz o formiranju Ministarstva obrane Rusije za čijeg načelnika je postavljen general Konstantin Kobec koji je inače bio na čelu Komisije za vojnu reformu u Vrhovnom Sovjetu RSRF i bio je potpuno lojalan Jeljcinu, zatim potpresednik, veteran Avganistanskog rata i general, pilot Aleksandar Ruckoj, inače Heroj Sovjetskog Saveza ( isto 1993 uhapšen i javno ponižen zbog pokušaja da ograniči Jeljcinovu samovolju)...
Interesantno je da vojska je jedino ušla u Moskvu, ali ni u jedan drugi grad nije niti su izlazili iz kasarni.. Oko 11 sati oko Belog doma stigli su pripadnici VDV. Oni su odmah prešli na stranu branioca Belog doma... Jeljcin je za to vreme potpisao ukaz 59. u kome je sve odluke Komiteta za vanredno stanje proglasio nezakonitim i stavio van snage na celoj teritoriji RSRF. Čak i Centralna televizija je prenosila Jeljcinov ukaz i dnevnik Vremja. Tad je stigla vest da su delovi Tulske VDV prešli na stranu branioca Belog doma .. Narod je gromoglasno pozdravio odluku padobranaca.. Oko Belog doma rasporedile su se četiri čete koje su se spremile za odbranu.
Narednog 20. avgusta Janjajev je proglasio vanedno stanje u Moskvi. Ispred Belog doma okupilo se 50.000 Moskovljana protivnika puča i 1.000 naoružanih civila uz pripadnike četiri čete VDV.. Oficiri i vojnici ostalih jednica bili su u čudu. Niti su znali koji su im zadaci i zašto su dovedeni.. Pučisti su za to vreme planirali da se na Beli dom izvede helikopterski desant.. Međutim vojsne jedinice su pučistima jedne za drugima otkazivale poslušnost.. Gro visokih vojnih oficira nije se čak ni jajvljao pučistima na telefon... General Lebed koji se pridružio pučistima ojačao je odbranu sa raspoređivanjem dodatne brorbene tehnike oko barikada koje su građani podigli da zaustave pučiste.
Međutim, među jedinicama pučista došlo je do neslaganja. Svi komandanti odreda otkazali su iznenada poslušnost kako se bližilo vreme upada u Beli dvor. Čak je došlo do susreta komandant "Alfi" Karpuhina i generala Gračova na tajnoj lokaciji u Moskvi.. Operacija je stopirana i ocenjena kao besmislena i da će se proiliti mnogo krvi zbog čega će armija biti zauvek osramoćena.. Maršal Dimitrij Jazov jedan od aktivnih pučista koji je doneo ukaz o izlasku vojske ostao je slomljen kada je shvatio da su ga svi podređeni generali napustili.. Svedoci koji su bili prustni u kabinetu zajedno sa njim govorili su kada su ga ostali pučisiti nagovarali da vojska puca po ljudima, on je urlao da ne želi da bude novi Pinoče.. Čak je i Janajev ustao protiv primene sile.. Za to vreme pripadnici VDV čvrsto su držali pozicije oko Belog doma. General Gračov je uverio Jeljcina i njegove saradnike da je odbrana spremna ako krene napad, ali da neveruje da će do njega doći.. Jeljcin je izjavio da iz Belog doma nikud ne ide i da se svima podeli oružje..
veče 21. avgusta među pučistima nastupio je slom.. Maršal Jazov odbio je da dođe u Kremlj na sastanak, kao i šef KGB Krjučkov, koji su inisitirali da grupa iz Kremlja dođe kod njih. Ispred Belog doma "Alfe" i pripadnici VDV su se zbratimili .. U Ministarstvu odbrane nije bilo nikoga - svi su se razbežali osim Jazova i Krjučkova.. Pučisti su ostali u šoku kad im je rečeno da je na jutarnjem sastanku doneta odluka da se sve vojne jedinice povuku iz Moskve i vrate u kasarne.. Jazov je saopštio da je vreme da svi pučisti sednu u avion i odu kod Gorbačova. Vođa ekipe je bio šef KGB Vladimir Krjučkov koga je Gorbačov odbio da primi.. Janajev koji je bio sa njim dok su sedeči ispred kabineta Gorbačova potpisali su ukaz o ukidanju svih odluka pučista, međutim taj ukaz niko nije nigde objavio.. Raskol među pučistima je bio kompletan.. Gorbačov je rekao da će ih primiti, ali tek kad mu uključe sve veze. Inače Gorbačov kome su prekinute bile sve komunikacije zapravo je pratio celu situaciju preko jednog malog tranzistora koji je neko od članova posluge imao kod sebe, pa je znao šta se dešava u Moskvi. Pučisti čim su uspostavili veze Gorbačov je seo za telefon i pozvao prvo Jeljcina, a drugi poziv bio je upućen američkom predsedniku Džordžu Bušu Starijem.. Za kratko vreme kompletna vlast vratila se u ruke Gorbačova, ali to je bila druga država. Istorija Sovjetskog Saveza završila se 21. avgusta 1991.. Politička agonija je nastavljena još naredna četiri meseca, ali država Rusija je imala novog predsednika Borisa Nikolajeviča Jeljcina. Pučisiti su pohapšeni, ali brzo i pušteni i oterani u duboku izolaciju iz koje viđe nikad nisu izašli.
Kurir.rs/A.Mlakar
NE PROPUSTITE
