Posle sedam godina rata, život u istočnoj Ukrajini i Donbasu izmenjen je na sve načine - društveno, politički, ekonomski, vojno. Postoji samo jedan izuzetak: ukrajinska državna vodovodna kompanija Voda Donbasu, koja se bavi održavanjem i isporukom vode, opslužuje narod sa obe strane linije podele.
Radnici kompanije svakodnevno prolaze kroz političko ali i bukvalno minsko polje kako bi zaraćenim stranama isporučili pijaću vodu. Rat sada preti da i tu kompaniju podeli i prepolovi i dostavu životno bitne vode.
Glavni inženjer Sergej Dolid iz Kleban-Bik odeljenja kompanije svoju egzistenciju duguje Voda Donbasu. Roditelji su mu se upoznali 1950ih kada su poslati na istok Ukrajine da izgrade kanal koji prenosi vodu 132 kilometra od reke Siverski Donjec do Donjecka a potom do grada Mariupol kod Azovskog mora,
Od tog 12.000 kilometara vodenog kanala, napravljenog još u sovjetsko doba, zavise svi gradovi u ovoj oblasti. Dolid, koji je odmah posle studija počeo da radi za kompaniju, kaže da je sistem funkcionisao bez prekida gotovo 70 godina, snabdevajući vodom 3,7 miliona ljudi i brojne velike industrije.
A onda je 2014. sve stalo. "Rat ga je zaustavio", kaže Dolid.
Ruski separatisti zauzeli su brojne oblasti istočne Ukrajine. Tokom žestokih sukoba sa ukrajinskom vojskom, dva radnika vodovoda su ubijena a infrastruktura oštećena. Bez vode je ostalo 17 naselja.
Nije bilo struje, nije bilo vode. "Samo smo sedeli, iz neke dužnosti, u mraku", rekao je on.
Posle šest nedelja, inženjeri kompanije su uspeli da poprave štetu. To je bio samo prvi od bezbroj napada na ostareli sistem kome je očajnički bio potreban remont. Početkom 2015. linija fronta/kontakta se pomerila na današnju poziciju, prepolovivši region i njegov vodovodni sistem na pola.
Izvori vode se nalaze na teritoriji koju kontroliše vlada ali je centralna stanica i laboratorija u Donjecku koji je pod kontrolom separatista. Nekoliko ključnih postrojenja, uključujući stanicu za filtriranje, su u "sivoj zoni", između dve strane.
To znači da su dve zaraćene strane nezavisne kada je reč o snabdevanju pijaćom vodom. To takođe znači da je vitalna infrastruktura često žrtva sukoba. Unicef je registrovao više od 450 incidenata kada je vodovodna infrastruktura Donjecka oštećena u sukobima od 2016. Devet radnika Voda Donbasu stradalo je u sukobima, 26 je ranjeno.
Međunarodne humanitarne organizacije od 2014. godine pomažu u očuvanju infrastrukture kroz opremu i popravke i pozivaju da ključna civilna infrastruktura ne bude meta napada.
Krajem aprila ove godine Savet bezbednosti UN je prvi put jednoglasno usvojio rezoluciju kojom se zabranjuje uništavanje ključnih civilnih struktura tokom rata.
Na terenu, situacija baš ne prati rezoluciju. U ovogodišnjim, majskim sukobima, tri velika cevovoda su pogođena i ako se šteta ne popravi, više od 3 miliona ljudi će ostati bez pijaće vode.
Grad Avdivka sa 20.000 stanovnika koji se nalazi manje od tri kilometra od linije fronta, na ukrajinskoj strani direktno zavisi od stanice za filtriranje koja je u "sivoj zoni".
Grad 2014-2015. nekoliko meseci nije imao vodu. Oslanjali su se na bunare i istopljeni sneg. Cevovod je oštečen u sukobima 2017. ali još uvek nije popravljen jer kompanija ne može da dođe do njih.
Direktor regionalne divizije Avdivka, Valeri Konovalov procenjuje da u poslednjih sedam godina, grad dve godine nije imao vode.
Voda Donbasu radnici rade šta mogu da zakrpe rupe, često rizikujući živote. Koliko god kompanija pozivala zaraćene strane na primirje dok popravke traju, ne može da iz zaštiti od pucanja preterano revnosnih vojnika i nagaznih mina.
"Mi smo taoci ove situacije", kaže Konovalov. "Probudite se i stanica za filtriranje ne radi. Niko ne zna koliko će kvar potrajati, da li je reč o nezgodi ili pucanju cevi ili kanalizaciji. Rat ili ne, mi i dalje moramo da radimo naš posao", rekao je on.
Više od polovine od 10.500 zaposlenih u Voda Donbasu živi na teritoriji koju kontrolišu separatisti, kao i dve trećine mušterija. Ukrajinska kompanija nekako mora da nađe način da plati svoje radnike i naplati račune iako separatističke teritorije dozvoljavaju samo rublje, a bankarske transakcije preko linije kontakta su, na osnovu ukrajinskog zakona, nezakonite. Kao i ostatak operacija, i ovde je Voda Donbasu primorana da operiše u "sivoj zoni" zakona.
Kompanija je državna firma ali se odbor direktora nije sastao još od 2014. zbog rata. Tarife za vodu određuje Kijev, međutim na separatističkim teritporijama, njih određuju lokalne vlasti i one su upola niže od onih koje plaća stanovništvo na ukrajinskoj strani. A i te su među najnižim u celoj Ukrajini, piše Politiko.
Posledice toga su da kompanija nema novca ni za plate, ni za opremu, ni za popravke. A ni za struju potrebnu da sve pokreće. Kompanija je tako postala najveći dužnik, sa neplaćenim računom za struju od 150 miliona evra.
Separatističke teritorije vodu plaćaju kroz struju koju dobijaju preko "nacionalizovanih" elektrana i hlor koji im stiže iz Rusije.
Predloženo je uspostavljanje "zaštićenih zona" oko ključnih infrastrukturnih zgrada i lokaliteta i podela elektrodistribucije i vodovoda na dve strane, kao i da se separatistima poptuno ukine snabdevanje vodom. Svi predlozi su odbačeni kao štetni, politički nepoželjni ili jednostavno nepraktični.
Zbog toga Voda Donbasu i njeni radnici bukvalno i metaforički drže glavu dole i nadaju se da će se rat konačno završiti kako bi im se posao i životi vratili u normalu.
Radnici, isto tako, odbijaju da biraju strane i protive se podeli kompanije. "Podeliti ovaj sistem bi bila katastrofa", kaže Dolid. "Sistem je jedna celina. To bi bilo kao da ostavite glavu na jednoj strani, a noge na drugoj. Na koju stranu onda ide telo?"
Kurir.rs/K.P.
NE PROPUSTITE
