Trenutna politička dešavanja ponovo su nas podsetila na neke događaje sa kojima je kako bi se reklo i počelo "Arapsko proleće". Za neke je to bio povod, a za neke običan mit jer iza cele priče kako kažu zagovornici teorija zavera stoji zapravo CIA i arapske države, a ne jedan fenomen koji je nastao kao posledica decenijama nagomilanih problema koji su kasnije eksplodirali i pomeli lidere od Tunisa do Sirije. Doduše jedan je uspeo da ostane i očuva svoju vlast Bašar al Asad koga je od kataklizme koju su spremali džihadisti spasla Rusija.
Ova tuniska priča započela je u decembru 2010 godine, pa da je ispričamo:
Rano jutro 17.12.2010. godine mladi pijačni prodavaca Mohamed Buaziz (26) spremao se kao i svakog dana da ode na pijacu Sidi Bu Saidu u Tunisu da otvori svoju tezgu kako bi prodavao robu. Ni sam nije slutio da će to jutro ući u istorijske udžbenike i da će pokrenuti proces koji je uzdrmao države severa Afrike do Bliskog istoka i izmenio geopolitičku kartu sveta.
Buaziz je otvorio svoju tezgu i kao svakog jutra šalio se sa svojim prijateljima, od kojih su neki takođe kao i on prodavali nelegalno robu. Svega nekoliko sati po otvaranju tezge prišla mu je, tržišna inspektorka Faida Hamdi (45), koja je počela da malteretira Buaziza tražeći od njega mito. U pratnji još dvojice kolega pošto Mohamed Buaziz nije imao dovoljno novca koliko se od njega tražilo, Faida zajedno sa kolegama pokupila mu je svu robu i napisala drakonsku kaznu uz ponižavanje i uvrede.
Očajni Mohamed otišao je da se na postupak inspektorke žali načelniku opštine, koji ga je izignorisao, zapravo nije hteo ni da ga vidi, a kamoli da ga sasluša njegovu tešku životnu priču, da tezga služi samo da preživi.
Potišten i u očajanju uzeo je kanister benzina, polio se i spalio nasred ulice pred gomilom ljudi. Sam čin spaljivanja neki od prisutnih posmatrača su snimili svojim mobilnim telefonima. Za svega nekoliko trenutaka društvenim mrežama, ali i na Youtube pojavio se snimak spaljivanja očajnog Mohameda.
Dok se Mohamed u tuniškoj bolnici borio za život sa opekotinama prvog i drugog stepena, snimak njegovog poteza širio se poput pustinjskog vetra virtuelinim svetom u kome je više od polovine mladih Tunisa nalazilo spas od ekonomske krize i nezaposlenosti čekajući svoju priliku za uspeh. Ispod snimaka krenula je lavina komentara koji su postali sve ogorčeniji.
Samospaljivanje Mohamed Bouazizija proširilo se Jutjubu, neki od mnogih video klipova pregledani su čak više od 200.000 puta.
Dva dana posle samospaljivanja Mohameda na ulicama Tunisa krenuli su prvi protesti. Dok se mladi prodavac borio za život u bolnici, policija je došla pod udar gnevnih demonstranata koji su počeli da iz zasipaju kamenicama, udaraju i napadaju. Na ulice izašla je specijalna policija koja je na demonstrante počela da ispaljuje suzavac i gumene metke. Umesto da se raziđu broj demonstranata se povećavao pa je specijalna policija otvorila vatru. Pale su i prve žrtve.
Demonstranti su počeli masovno da koriste društvene mreže, a talas pobune protiv predsednika Zine el-Abidina Ben Alija se širila. Gnev je dostigao vrhunac 14 dana posle Mohamedovog samospaljivanja kada je saopšteno da je on preminuo. Usledili su žestoki okršaji policije sa demonstrantima.
Ben Ali koji se u tom trenutku nalazio već 23 godine na čelu Tunisa, iznenada je počeo da gubi podršku državnog aparata. Vojska se mudro držala po strani, a neke policijske jedinice su počele da otkazuju poslušnost moćnom Ben Aliju. Nije mu preostalo ništa drugo nego da 14. januara 2011. sedne u avion i napusti Tunis zajedno sa svojom omraženom suprugom. Ben Ali je utočište našao u Saudijskoj Arabiji koja je prihvatila njegov azil.
Prema podacima UN, najmanje 300 ljudi je ubijeno za vreme ustanka u Tunisu. Desetine demonstranata, aktivista i novinara je uhapšeno. Privremena vlada je u januaru 2011. objavila da će svi politički zatvorenici biti oslobođeni. Takođe, svim zabranjenim strankama je omogućeno da budu priznate i slobodno rade, osim u slučaju Hizbu Tahrira, panislamističke organizacije osnovane 1953, i nekoliko drugih pokreta. „Jasmin revolucija“ nije za posledicu imala iseljavanje stanovništva i izbeglice. Članovima zabranjenih partija bilo je dozvoljeno da se vrate u zemlju.
Na petogodišnjicu početka " Arapskog proleća" oglasila se i Faida Hamdi koja je kao tržišni inspektor zaplenila jednu tezgu u Tunisu.
"Ponekad poželim da to nikada nisam uradila", kaže Hamdi i dodaje:
Osećam se odgovornom za sve što je usledilo. Ponekad krivim sebe i kažem da sam tvorac istorije jer su moja dela doprinela kako sve izgleda danas. U međuvremenu, Tunišani pate kao i obično", govorila je Faida drhtavim glasom u intervjuu za britanski Telegraf.
Odlazak Ben Alija iz Tunisa dovelo je do slobodnih i poštenih izbora u 2011, na kojima je na vlast došao lokalni ogranak Muslimanske braće odnosno islamistička vlast Ennahda. Ennahda je osvojila samo 41% glasova, većina je ipak glasala za sekularne stranke, radikalni islamisti dobili su jedva jedan mandat. Zbog pritiska liberalnih stranaka i zagovarnika modene države Ennahda je odstupila s vlasti u januaru 2014. godine. Krajem januara iste godine Tunis je doneo jedan od najliberalnijih Ustava u celom Arapskom svetu i predsednik Moncef Marzouki tada je rekao „potvrđujemo našu pobjedu nad diktaturom“. U parilu 2014 zbog teške ekonomske situacije u kojoj se Tunis nalazi, sebi je smanjio platu od 13 600 evra za 2/3).
Revolucija u Tunisu podstakla je pokrete i u drugim zemljama severne Afrike i Bliskog istoka, a usledio je ubrzo pad režima Hosnija Mubaraka u Egiptu i krvavi Moamera Gadafija u Libiji. Arapsko proleće svoj najkrvaviji oblik dobilo je u Siriji, gde su prvo započele demonstracije protiv režima Bašara al Asada, da bi se to 2012. pretvorilo u krvavi građanski rat.
Kurir.rs/A.Mlakar
NE PROPUSTITE
