Džon Henri Ramirez ne želi da umre sam. Ovaj zatvorenik iz Teksasa zna da će tokom svog pogubljenja, zakazanog za sredu uveče, moći da vidi svedoke kroz staklo. Stoični čuvar će verovatno stajati blizu njegove glave. Ali on, kao posvećeni protestant, želi i pastora koji će položiti ruku na njega dok bude umirao.
"To je deo moje vere - moć dodira poseduje mnogo toga", rekao je Ramirez Maršal projektu prošle sedmice. "Tako blagosiljate nekoga u vreme njihove najveće duhovne potrebe".
Teksaški zvaničnici poručili su Ramirezu da je to protiv pravila. Ramirez, koji je tokom pljačke 2004. nožem na smrt izbo zaposlenog u prodavnici, podneo je tužbu u kojoj navodi da se to kosi sa prvim amandmanom koji mu garantuje versku slobodu.
Slučaj se i dalje povlači kroz sudski sistem.
Ramirezova tužba najnoviji je zaokret u većoj debati o verskim pravima osuđenika na smrt. Kako navodi MP, neprofitna organizacija koja se bavi američkim krivičnim sistemom, tužba ukazuje da se većina aspekata pogubljenja, od poslednjeg obroka do poslednjih reči, bazira na istorijskim tradicijama i birokratskim odlukama a ne na zakonom zagarantovanim pravima.
"Postoje određene stvari koje su države zbog ustava dužne da urade", rekao je Robert Danam, izvršni direktor Centra za informisanje o smrtnoj kazni. "Ne možete nekoga pogubiti na okrutan i neobičan način. No, o svemu ostalom odlučuju države".
Do kraja godine je zakazano devet pogubljenja, a svako nosi svoje pravne i političke rasprave o tome kako će biti sprovedeno.
Zatvorenik iz Oklahome, Donald Vakerli je 2010. zatražio od državnih zvaničnika da dozvole njegovom budističkom duhovnom savetniku da bude u komori za pogubljenje sa njim. Zahtev mu je odbijen i Vakerli je podneo tužbu. Izgubio je na sudu ali su njegovom duhovnom savetniku dozboli da pristupi Vakerlijevom telu posle smrti i obavi budističke pogrebne obrede.
Pravne bitke su se potom prebacile u Teksas koji pogubljuje mnogo više ljudi od bilo koje druge američke države. Država je godinama dopuštala duhovnim savetnicima da budu u komori za pogubljenje, dokle god su oni bili zaposleni u zatvorskom sistemu. Problem je bio u tome što su svi duhovni savetnici koji su radili za agenciju bili ili hrišćani ili muslimani.
Onda je 2019. Patrik Marfi tražio da njegov budistički duhovni savetnik bude u komori sa njim. Vrhovni sud je u poslednjem trenutku zaustavio pogubljenje, presudivši da Teksas mora ili da dozvoli ulaz njegovom savetniku ili da zabrani prisustvo svih savetnika. Teksas se odlučio za potpunu zabranu, iz bezbednosnih razloga.
Ranije ove godine, zastupnik države Teksas, James Vajt, zatražio je od zakonodavaca da prisile zatvorski sistem da dozvoli ulazak duhovnih savetnika u komoru za pogubljenje. Nije uspeo u tome ali je u aprilu 2021. - nakon dve godine navođenja bezbednosnih razloga i više od 200.000 dolara potrošenih na tužbe - država naglo promenila smer i odlučila da duhovni savetnici ipak mogu da uđu u komoru, čak i ako nisu državni službenici. Alabama je u februaru takođe dozvolila savetnicima da prisustvuju pogubljenju u samoj sali.
Činilo se da je taj problem rešen - sve do prošlog meseca, kada je Ramirez uložio tužbu zbog svog zahteva da se dozvoli pastoru da položi ruke na njega tokom pogubljenja.
"Verujemo da je to njegovo pravo", rekao je Ramirezov advokat Set Krecer. Mediji ali i bivši državni kapelan navode da je ovakva vrsta fizičkog dodira bila dozvoljena tokom nekih ranijih pogubljenja u Teksasu.
Ramirezu su te priče dokaz da se zatvorski sistem opire njegovom zahtevu ne zbog bezbednosti, već iz inata. "Razlog je da ne žele da vam daju ono što tražite. Hoće da vas nateraju da se borite na sudu", rekao je on.
"Izbor"
Velika većina američkih pogubljenja tokom poslednjih pola veka izvršena je smrtonosnom injekcijom, međutim, nekoliko država je omogućilo osuđenima na smrt da izaberu kako će umreti. Zakoni se razlikuju od države do države, ali u nekolicini njih, uključujući Floridu, Tenesi i Jutu, zatvorenici su birali električnu stolicu ili streljanje.
Iako se čini da je ova "mogućnost izbora" usluga zatvorenicima, ona može da im uskratiti mogućnost da se bore protiv pogubljenja na sudu. Vrhovni sud je 1999. godine presudio da se, zato što je odabrao način pogubljenja, zatvorenik iz Arizone, Volter LaGrand, odrekao mogućnosti da na sudu tvrdi da se na taj način krši ustav.
"To je zaista jezivo", rekla je Keli Henri, advokatica koja je zastupala mnoge osuđenike na smrt u Tenesiju. Ona je rekla da svoje klijente savetuje da ne biraju kako će biti pogubljeni, kako bi mogli da se bore na sudu. Ali im, i pored toga, detaljno objašnjava šta se dešava kada bilo koji metod pogubljenja krene po zlu.
Neki zatvorenici žele da zaštite svoje najmilije na razne načine. "Da li će vaša porodica posle videti telo", kaže Henri. "Telo osobe koju je udarila struja je užasno unakaženo". Postoje i oni koji veruju da bu vizuelno groteskniji spektakl mogao da ubedi javnost da se usprotivi smrtnoj kazni.
Zatvorenicima je generalno dozvoljeno da izaberu svedoke pogubljenja i obično biraju članove porodice, prijatelje i advokate. Kada su države pokušale da ograniče taj izbor, stvar je opet završila na sudu.
Poslednje reči
Iako to nije ustavno pravo, tradicija dopuštanja poslednjih reči osuđenicima na smrt starija je i od samog američkog ustava. Godine 1692., kada se Džordž Barouz u Salemu popeo na stepenice kako bi bio pogubljen zbog veštičarenja, ganuo je gomilu do suza savršenim recitovanjem Očenaša pre vešanja.
Velečasni Koton Mader, koji je vodio lov na veštice, kasnije je morao štošta da objasni. Navodno, vešci nisu bili u stanju da izgovore božansku molitvu i Barouz je poslednje reči iskoristio kao dokaz svoje nevinosti. Pretarano revnosni sveštenik je to pokušao da objasni kao posledicu opsednutosti đavolom, ali se četiri veka kasnije, vlasti i dalje muče sa regulisanjem poslednjih reči i njihovih eventualnih posledica.
U nekim državama zvaničnici postavljaju vremenska ograničenja za posljdnje govore, dok u drugima osuđenici mogu da daju posljednje izjave samo u pisanom obliku. Obično ti propisi ne završe na sudu, ali je 1999. Američka unija za građanske slobode u Ohaju podnela tužbu nakon što su zatvorski službenici zabranili osuđenicima da izgovore poslednje reči, rekavši im da ih umesto toga zapišu, kako bi službenik izjavu mogao pročitati naglas nakon pogubljenja i eventualno je cenzurisati prema vlastitom nahođenju.
Slučaj je završio nagodbom koja je omogućila osuđenicima da govore. No, 2010. jedan osuđenik je 17 minuta čitao molitve, pa je država donela novu odredbu koja dopušta službenicima da prekinu sve poslednje izjave za koje zaključe da su preduge ili uvredljive.
Teksas je dopuštao i pisane i usmene izjave. Onda je 2019. godine, državni senator Džon Vajtmir, koji je dugo nadgledao komitet za krivično pravosuđe, odlučio da je pisana izjava jednog zatvorenika previše "lakomislena" i zatražio da zatvorski sistem prestane sa objavljivanjem poslednjih izjava. Zatvorenik Džon King odlučio je da ne kaže ništa pred pogubljenje ali je napisao sledeće: Smrtna kazna (eng. capital punishment): Oni bez kapitala dobijaju kaznu.'
Poslednji obrok
Decenijama su Amerikanci negovali i jezivu fascinaciju konceptom poslednjeg obroka, posvećujući mu čitave knjige, filmove, podkaste, umetnička dela i akademske radove. Tradicija je stara stotinama godina - ali to je samo tradicija, a ne pravo, a pravila o njoj razlikuju se od države do države. U Oklahomi postoji ograničenje potrošnje za poslednji obrok od 25 dolara, dok je na Floridi ograničenje 40 dolara i hrana mora biti lokalno dostupna.
Uprkos pretpostavci da osuđenici na smrt mogu da izaberu poslednji obrok, u Teksasu to ne mogu. Razlog tome je incident od pre deset godina, kada je jedan osuđenik izazvao bes senatora naručivši obilan obrok, a onda ništa od toga nije pojeo. Pre nego što je Lorens Rasel Bruer, beli fašista koji je u ruralnom istočnom Teksasu ubio crnca vukući ga kamionom, pogubljen 21. septembra 2011. godine, zatražio je biftek, prženu bamiju, trostruki čizburger sa slaninom, tri fahita, omlet, picu, pola vekne hleba, sladoled, puter od kikirikija i tri soka.
Kad je Bruer odbio hranu, to se činilo kao poslednji čin prkosa. Međutim, bivša potrparolka zatvora Mišel Lajons kaže da se to dogodilo jer je osuđenik bio nervozan. Kaže da je čula i videla kako Bruer drhtavim glasom govori nadzorniku da ne može da jede i da se ovaj ipak ponudio da donese nešto hrane.
Nije pojeo ni zalogaj a potom je Vajtmir, isto onaj demokrata iz Hjustona koji je radio na ukidanju pisanih poslednjih izjava, pobesneo. "Ekstremno je neprimereno dati osobi osuđenoj na smrt takvu privilegiju", napisao je tada direktoru zatvora.
Od tada muškarci i žene koji čekaju pogubljenje u Teksasu mogu da jedu samo ono što je na redovnom jelovniku za taj dan - ili ništa.
Ovo može da deluje kao da je zatvorenicima uskraćen poslednji čin milosrđa, ali se mnogima koji čekaju smrtnu kaznu, čitava ideja izbora poslednjeg obroka činila pogrešnom.
"Ne jedem sa svojim neprijateljima", rekao je Ron Hamilton, koji izvršenje smrtne kazne čeka već skoro dve decenije. Umesto toga, radije bi odabrao nešto nalik onome što traži njegov kolega zatvorenik Džon Ramirez: ljudski dodir.
"Bilo bi prekrasno kada bih modao da zagrlim svoju mamu", rekao je Hamilton.
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
