Njihova gomila kuća od blata, polja i zasadi nara bila je mesto možda najzloglasnijeg ratnog masakra, kada je američki vojnik Robert Bejls izašao iz obližnje baze kako bi hladnokrvno pobio lokalne porodice. Ubio je 16 ljudi, od kojih devetoro dece.
Američka tragedija, strašni gubici hiljada porodica tog septembarskog jutra 2001. godine, indirektno bi se rasplela u sličnu tugu za hiljade drugih porodica udaljenih pola sveta.
Avganistanci koji su znali malo ili ništa o avionima koji su se zabili u tornjeve u Njujorku, a zasigurno nisu imali nikakve veze sa Al-Kaidom, bili su uhvaćeni u rat koji je usledio, a koji je iz godine u godinu uništavao njihove porodice.
Hadži Muhamed Vazir izgubio je skoro svu užu porodicu, osim četvorogodišnjeg sina u ranim satima 11. marta 2012. Prošlo je više od jedne decenije nakon što su pale kule blizanke, ali oni su bili razlog zašto je američka vojska bila na svom pragu.
Bejls je ubio njegovu ženu, četiri sina, četiri ćerke i još dvoje rođaka. Deci je pucao u glavu, a zatim im pokušao spaliti tela.
"Jako mi je teško, i dalje se osećam kao da se ove stvari trenutno dešavaju", rekao je Vazir za Gardian, skoro deceniju nakon što mu je gotovo nezamislivo pokolje razorilo život. "Veoma sam srećan što su američke snage napokon napustile Avganistan, i veoma sam zahvalan Alahu što je to učinio. Najzad se osećam bezbedno. "
Ta ubistva su možda bila najistaknutija civilna smrt u ratu. Ali nije bilo samo vreme kada su strane snage ubile veliki broj žena, dece i muškaraca koji nisu bili u borbama, samo u ovom jednom okrugu Avganistana.
Pet muškaraca iz Zangabada koji su razgovarali sa Gardianom rekli su da su izgubili 49 rođaka između njih u vazdušnim napadima i masakru, krvoproliću koje je trajalo skoro deceniju. Ovi strašni gubici, ponovljeni u mnogim delovima Avganistana, pokazali bi se kao moćni alati za regrutaciju talibana, jer su polako okupljali snage da povrate zemlju.
"Nisam mogao da se borim, jer sam bio jedini koji je ostao iz porodice da brine o mom sinu, ali sam ih podržavao finansijski i na druge načine", rekao je Vazir o posledicama svoje tragedije.
Komandant talibana za okrug Pandžvaj, Faizani Mavlavi Sahab, rekao je da je svako masovno ubijanje povećalo broj njihovih sledbenika, a pokolj 2012. izazvao je posebnu tugu i užas. "Iako su nas neki ljudi ranije podržavali, nakon ovog incidenta svi su nam se pridružili ili su nam na neki način pomogli", rekao je on.
Obližnji grad Kandahar bio je glavni grad talibana kada su prvi put vladali Avganistanom, u kome je živeo njihov prvi vođa Mula Muhamed Omar, i nakratko Osama bin Laden, arhitekta napada na Ameriku.
Osnivači talibana došli su iz šire regije Kandahara, a polja i voćnjaci poljoprivrednih okruga koji okružuju grad ponovo su postali uporišta militanata kada su se počeli pregrupirati u borbu protiv snaga predvođenih SAD-om.
Grupa je pokušala da pregovara o predaji 2001. godine, što je tadašnji predsednik zemlje Hamid Karzai spremno prihvatio. Ali američki lideri, još uvek uhvaćeni u potrazi za Bin Ladenom koja će trajati deceniju, više su bili zainteresovani za osvetu nego za budućnost Avganistana.
"Sjedinjene Države nisu sklone pregovorima o predaji", najavio je tada ministar odbrane Donald Ramsfild, sa ohološću koju bi olaksali životi izgubljeni u Avganistanu u naredne dve decenije i novac koji je tamo potrošen.
U tom slučaju, Mula Omar i Bin Laden nadživeli bi administraciju u kojoj je bio Ramsfild, iako je predsednik Džordž Buš bio na početku osam godina mandata.
Američki zvaničnici očigledno nisu mogli priznati da talibani imaju podršku u Avganistanu, koliko god odbojni su bili njihovi vladajući principi, od zabrane obrazovanja žena i većine poslova, do prihvatanja kazni poput bičevanja i amputacija i javnih pogubljenja.
"Pobuna nije bila neizbežna. Postojale su dobre šanse za mir 2001. Svi su, uključujući i talibane, prihvatili da su poraženi. Ali SAD i njihovi avganistanski saveznici progonili su i marginalizovali one koji su izgubili rat, ne samo talibane, već i plemenske i frakcijske suparnike onih koji su preuzeli vlast ", rekla je Kejt Klark, ko-direktorica Avganistanske mreže analitičara.
Dok je strana misija pokušavala da oduzme kontrolu talibanima, doline su se napunile bazama, a borbe su se pojačale. Pošto nijedan rat ne štedi civile, putarina je počela da raste.
Hasti Muhamed, još jedan stanovnik Zangabada, izgubio je 18 rođaka 2006. godine kada su odlučili da pobegnu od intenzivnih borbi tokom jedne od prvih velikih zapadnih kampanja na tom području, operacije Meduza koju su vodili Kanađani.
Grupa se sklonila u šatorima u pustinjskom šipražju, osećajući se zaštićeno svojom izolacijom na otvorenom prostoru, ali je pozvan vazdušni napad da ih gađa. Misija NATO -a je na kraju priznala da je u napadima poginulo oko 30 civila, takođe tvrdeći da je sličan broj talibanskih militanata ubijen.
U istom vazdušnom napadu poginulo je 14 rođaka Sardara Mohameda. Na zapadu je to jedva bila vest. Ipak, postao je toliko nasilan da su ga, kad su Kanađani 2011. predali Amerikancima, nedugo pre masakra, vojnici navodno dali nadimak "Zangaboom".
Nešto više od godinu dana kasnije, Bejls bi izašao iz svoje baze kako bi poklao civile, a otprilike četiri godine kasnije, porodicu Lal Muhameda je raskomadala eksplozija u kojoj je ubijeno petero njegove dece dok su se igrali ispred kuće.
Najstariji je imao 12, najmlađi samo šest godina. On smatra da je napad bio američki vazdušni napad, iako Gardian nije mogao nezavisno potvrditi detalje ovog napada. Ne postoji sveobuhvatna javna baza podataka o civilnim gubicima u Avganistanu i ona se nije pojavila u vestima.
Ubrzo nakon što su mu deca ubijena, Lal Muhamed je uhapšen i poslan u zatvor u vazdušnoj bazi Bagram izvan Kabula, gde je ostao šest godina sve dok talibani prošlog meseca nisu dopustili masovnu beg iz zatvora. On insistira da niko od porodice nije bio pobunjenik pre smrti.
"Nisam bio sa talibanima, članovi moje porodice nisu bili sa talibanima. Ali kad su se ove stvari dogodile, većina nas se pridružila talibanima. Nismo imali drugu opciju ", rekao je on. "Amerikanci su ih ubili, pa je jedini način za upravljanje bio pridruživanje talibanima.
Sumorne priče o regrutovanju kroz tugu dolazile su sa obe strane. Talibanski samoubilački napadi često su ciljali ili ubijali civile. U seoskim područjima i na putevima, ljudi koji su se bavili svakodnevnim životom prečesto su aktivirali improvizovane bombe namenjene vojnicima. Postoji više verodostojnih izveštaja o talibanskim borcima koji prisiljavaju ljude da služe kao živi štit.
Čak i nakon Bejlsovog masakra, u nekim delovima Pandžavija došlo je do ustanka koji su tvrdili da im je dosta talibanskih pokolja.
Talibani tvrde da su učili iz prošlosti, nudeći amnestiju svojim bivšim protivnicima, obećavajući obrazovanje devojčicama, pa čak i inkluzivnu vladu. Ali njihova tvrdokorna, potpuno muška vlast, potpuno talibanska, izveštaji o odmazdama i oštre represije na protestima izazvale su bojazan da bi se ciklus nasilja mogao uskoro ponovo pokrenuti.
"Širom zemlje, videli smo da su Afganistanci dugo patili pred takvim progonom, kako su pokušavali da promene korumpirane i nasilne zvaničnike, pa su tek na kraju i nevoljko uzeli oružje", rekla je Klarkova.
"Bojim se da bi se isto moglo ponoviti. Talibani, omamljeni pobedom, mogli bi još jednom pokrenuti ciklus osvete, proganjajući i marginalizujući one koje su pobedili.
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
