Nakon što je pala sa svog pijedestala supersile, država naslednica Sovjetskog Saveza rutinski je bila okarakterisana kao „sila u opadanju“, „snaga koja je do sada bila“ i „sila u nižoj brzini“.
Poslednjih godina, strašnija proročanstva o ruskom kolapsu koja su kružila 1990-ih i ostala su neispunjena, takve karakterizacije su ustupile mesto priznanju da je Rusija u stvari „uporna sila“. U osnovi, međutim, ništa se nije promenilo. Bez obzira da li je rebrendirana kao puka „smetana sila“ ili kao stalno „remetilačka“ sila, na Rusiju se sada gleda onakvu kakva je bila otkako je izašla iz olupine Sovjetskog Saveza u decembru 1991. — kao slomljeni, iako ponekad nemirni, ostatak nekada moćne supersile.
Ali kao što je kriza u Ukrajini još jednom pokazala, takve karakterizacije su krajnje pogrešne. Zaista, nisu mogli biti više pogrešni. Rusija nije geopolitička korpa kakva je bila u neposrednoj postsovjetskoj eri. Nije ni bitni igrač na svetskoj sceni, nego se često prikazuje kao u zapadnoj štampi. U stvari, upravo suprotno: posmatrano nepristrasno i u hladnom svetlu Realpolitike, Rusija je nedvosmisleno „velika sila“ — zemlja koja poseduje i značajne instrumente nacionalne moći i volju da koristi ove instrumente da utiče na političke ishode širom sveta. I svaka velika američka strategija vredna tog imena moraće da uzme u obzir tu nepobitnu činjenicu.
Kada je reč o posedovanju značajnog i raznovrsnog instrumenta moći, nema sumnje da Rusija ispunjava standard „velike sile“. Naravno, ekonomski problemi i demografski izazovi nastavljaju da muče zemlju. Ali mit o ruskom propadanju je upravo to — mit.
Ruska vojska danas nije ona loše obučena i loše opremljena regruta koja je tako loše prošla u Čečeniji sredinom 1990-ih. Podstaknuta velikim delom tim iskustvom, Moskva je preduzela radikalnu modernizaciju i unapređenje nuklearnih i konvencionalnih snaga zemlje, sa zapanjujuće impresivnim rezultatima. Dok neke asimetrije ostaju između Rusije s jedne strane i Sjedinjenih Država i Kine s druge strane, vaskrsle ruske sposobnosti „tvrde moći“ sada je stavljaju u istu ligu sa te dve priznate velike sile — i u potpuno drugačiju ligu od skoro svake drugu zemlju na planeti.
Slično tome, nema sumnje da je Moskva sposobna da iskoristi „meke“ i „oštre“ sposobnosti velike sile. Što se tiče prvog – što se u slučaju Rusije odnosi na sposobnost zemlje da „prijatelji“ – Rusija je razvila ogroman arsenal alata za stvaranje dobre volje i privlačenje političke podrške. To uključuje ruske medije (uključujući mreže RT i Sputnjik), ruske kulturne centre, Rusku pravoslavnu crkvu i ruske univerzitete i istraživačke centre. Moskva takođe primenjuje meku moć kroz pružanje humanitarne pomoći i oslobađanje duga i bezbednost preko međunarodnih organizacija sa ruskim centrom, kao što je Organizacija ugovora o kolektivnoj bezbednosti.
Konačno, Rusija primenjuje meku moć aktivno promovišući ideju da postoje održive alternative „degenerisanoj“ zapadnoj liberalnoj demokratiji – ideja sa mekom moći koja se dopada mnoštvu nedemokratskih i antidemokratskih režima širom sveta.
A tu je i „oštra moć“, definisana kao sposobnost da se manipuliše informacijama kako bi se posejala nesloga i zabuna u ciljnoj zemlji. U ovoj oblasti Rusija ima malo vršnjaka. Sposobnost Moskve da poremeti politički život u inostranstvu kroz manipulaciju društvenim medijima i tradicionalnim izvorima vesti kao što su RT i Sputnjik da propagiraju dezinformacije je možda bez premca. Dodajte ovome naprednu sposobnost sprovođenja operacija uskraćivanja usluge, kompromitovanja privatnih naloga putem fišing napada i izvođenja drugih ofanzivnih sajber operacija, i izuzetne razmere ruske oštre moći počinju da dolaze u fokus.
Konačno – i to je ključno važno – jedan od ključnih sastojaka statusa velike sile oduvek je bila samopercepcija. Ako država ima određene čvrste, meke i oštre mogućnosti moći i ponaša se kao da je velika sila, onda je to velika sila. I nema sumnje da Rusija sebe doživljava na ovaj način.
Rusija je danas naslednica starog i trajnog identiteta – iskovanog u vreme Petra Velikog i koji je opstao tokom sovjetske ere – kao glavni igrač na međunarodnoj sceni. Vladajuća klasa u zemlji to oseća u svojim kostima i ponaša se u skladu sa tim. A ovaj identitet – koji dele i vladari i kojima podjednako vladaju – primorava Rusiju da se ponaša kao velika sila, projektujući moć širom sveta čak i u odsustvu direktnih ekonomskih imperativa ili bezbednosnih briga. Dovoljno je lako objasniti asertivnu ulogu Rusije u njenom bliskom inostranstvu u smislu njenih materijalnih interesa ili čak icarska nostalgija. Ali kako drugačije objasniti njegove opsežne i trajne napore da utiče na političke ishode u Latinskoj Americi, podsaharskoj Africi i Južnoj Aziji? Iz perspektive ruskih lidera, odgovor je očigledan: velike sile imaju globalni domet, Rusija je velika sila, stoga Rusija mora imati globalni domet. To je tako jednostavno.
Čini se, dakle, malo sumnje da je Rusija velika sila. Ima sve sastojke i prolazi sve testove. Ali šta to znači za Sjedinjene Države?
Jednostavno rečeno, priznanje statusa velike sile Rusije znači priznati da su fabričke postavke međunarodnih odnosa ponovo pokrenute. Bili smo zaslepljeni činjenicom da je multipolarnost podrazumevana konfiguracija moći u međunarodnom poretku za tri četvrtine veka, prvo bipolarnosti tokom Hladnog rata, zatim unipolarnosti u posthladnoratovskoj eri i sada iluzije drugog hladnog rata sa Kinom. Ali, kao što poštena ocena ruske moći jasno pokazuje, ovo nije ni bipolarni ni unipolarni momenat. To je doba multipolarnog nadmetanja velikih sila. Zavaravati se da je u pitanju nešto drugo – Drugi hladni rat ili neka slična pogrešna analogija u kojoj su SAD „jedina preostala supersila“ – znači suštinski pogrešno shvatati geopolitičko okruženje u kojem se danas nalazimo. Nasuprot tome, shvatanje realnosti ruske moći i ruskog mesta u međunarodnom poretku je korak na putu ka strateškoj jasnoći.
S obzirom na ulog, bilo bi nam dobro savetovati da preduzmemo taj korak.
Kurir.rs/Hill
