Džejk Pridej, 25-godišnji britanski učitelj iz Kardifa u Velsu, odazvao se pozivu. Pridej je proveo šest godina u britanskoj vojsci, obavljajući dužnosti sa kraljevskim inženjerima u Estoniji, Keniji i, nedavno, u Iračkom Kurdistanu, gde je pomagao u obuci lokalnih milicija 2017. Nakon što je sledeće godine iščašio koleno, napustio je oružane snage. Kod kuće je počeo da predaje veštine koje je naučio kao vojnik – pravljenje podveza i lečenje rana – u stručnoj školi u Kardifu. Većina njegovih učenika bili su mladići u kasnim tinejdžerskim godinama, koji su „napustili univerzitet i tražili neki način da poboljšaju svoje živote“, prenosi londonski Ekonomist.
Molba Zelenskog je privukla njegovu pažnju: ovo je bila prilika da uputi ljude kojima su sada potrebne njegove veštine prve pomoći više nego ikada. On je mesecima pratio manevre ruskih trupa na ukrajinskoj granici. „Kad god me vidite na mom telefonu, nisam na društvenim mrežama“, rekao je. „Prelistavam vesti. Moja partnerka to mrzi. Uvek je pitam: 'Jesi li videla ovo? Jeste li videli ovo?’“ Pridej nije mislio da je Putinovo gomilanje trupa blef. „Nije imalo smisla ako je sve to bila smicalica“, rekao je. "Preskupo je držati toliko opreme tamo tako dugo." Dakle, kada je Rusija konačno napala Ukrajinu 24. februara, Pridej je već bio psihički spreman za svoj sledeći potez.
Nekoliko dana kasnije Pridej je obavestio svoju školu da uzima tri nedelje pauze i rekao svojoj verenici da ide u Ukrajinu: „Bila je tužna, ali je razumela šta je to što treba da uradim. Objave na društvenim mrežama sugerišu da svako ko je zainteresovan da pomogne u ratnim naporima treba da kontaktira ukrajinsku ambasadu u svojoj zemlji. Njegov cilj je, rekao je Pridej diplomatama u Londonu, da Ukrajincima pruži osnovnu medicinsku obuku, fokusirajući svoje napore na „što je moguće više žena, dece i invalida“. „Ne zanima me da budem heroj ili da umrem“, rekao je osoblju ambasade. „Moje srce ide prema ljudima. I želim da pomognem.” 2. marta je krenuo za Krakov u Poljskoj na karti u jednom pravcu.
Ukrajinska ambasada mu je rekla da kontaktira volontera u Poljskoj po imenu Staz, koji je rekao da Pridej treba da ode u hotel Cicada u poljskom pograničnom selu Korčova. „Niko nikada neće pomoći svima“, seća se Pridej razmišljajući dok je putovao u Ukrajinu. „Ali ako možete da uradite malo, čak i samo za malo vremena, morate to pronaći u sebi da biste pokušali. Na kraju, njegov napad na Ukrajinu trajao je samo devet sati.
Otprilike u 1 sat ujutru 3. marta, Pridej i još 15 dobrovoljaca ugurali su se u beli kombi sa civilnim registarskim tablicama, koji je krenuo za zapadnu Ukrajinu. Usledio je žuti kombi sa još 15. ljudi. Bugarin u crnoj kapuljačama, koji je popio nekoliko piva Tiskie dok je čekao u Cicadi, sedeo je pored Pridaja tokom jednosatne vožnje. Radio je kao izbacivač noćnog kluba u Londonu i, nekoliko trenutaka nakon što je ušao u kombi, priznao je da je neonacista. "Moj plan je da ubijem što više Rusa", objasnio je on.
Dva kombija su lako prošla kroz svaki od šest kontrolnih punktova. Dobrovoljci su odbačeni u bazu ukrajinske vojske, gomilu žutih zgrada sa crvenim popločanim krovovima, nešto pre 3 sata ujutro. Uvedeni su u jednu od zgrada u sobu bez grejanja i 25 kreveta bez posteljine. Ukrajinci su svima proverili pasoše i odbili jednog potencijalnog volontera, Rusa koji je radio u Dablinu. Rečeno mu je, prema Pridaju, da "ne postoji način" da se prijavi.
Pridaj je oko 8 ujutro probudio ukrajinski vojnik koji je udario u bubanj. U kantini je novopridošlicama poslužen doručak od rezanaca i „sok čudnog ukusa koji je mirisao na benzin“. Pridaj je očekivao da osoblje proceni veštine stranaca i pokuša da ih rasporedi u odgovarajuće uloge – mnogi dobrovoljci nisu imali vojno iskustvo. Mislio je da bi mogao biti poslat u izbeglički kamp da pomogne ranjenicima i nauči osnove prve pomoći.
Umesto toga, koordinatori su objasnili da se od dobrovoljaca očekuje da se bore na prvoj liniji fronta. „Rečeno vam je da ćete ići tamo gde ste najpotrebniji“, rekao je Pridej. Dobili bi obuku od tri do pet dana. Osoblje ih je obavestilo da će prva dva dana biti posvećena rudimentarnom čitanju mapa i medicinskim veštinama; trećeg dana bi se delilo oružje i dobrovoljci bi vežbali gađanje na strelištu; onda bi svi – bez obzira na njihovo prethodno iskustvo – bili poslani na front. Jedan beloruski anarhista koji je prošao obuku potvrdio je njenu skraćenu prirodu. Rekao je da mu je rečeno da su novi regruti predodređeni za Kijev.
Čini se da se legija stranaca sada prilagođava. Online formulari za prijavu za nove regrute traže kandidate sa „vojnim/borbenim/medicinskim iskustvom”. 1843 časopis je čuo izveštaje da je postavljen novi komandant. Veterani se sada odvajaju od onih koji nikada nisu videli borbu – ovi sada prolaze tri nedelje obuke. Portparol ukrajinskog ministarstva odbrane rekao je da smo „fokusirani na obučene ljude. Neobučene ljude neće slati na front”.
Pridaj je bio iznenađen naivnošću onih željnih borbe. Neki dobrovoljci su ukrajinsku borbu uporedili sa borbom Kurda u Iraku protiv Islamske države, ali on je znao da su Rusi drugačija vrsta neprijatelja. „Ovo nije ništa kao borba protiv terorista“, pokušao je Pridej da objasni drugim regrutima. „Vi se borite protiv prave zemlje, sa pravom vojskom, sa pravom mornaricom, sa specijalnim snagama i teškim naoružanjem i vrhunskim taktičkim sposobnostima. I sve to vodi lud čovek." Kako je rekao svojim kolegama dobrovoljcima, izgleda da niko nije razmišljao o tome šta će se dogoditi ako Rusi zarobe stranca poput Prideja – veterana NATO. „Zarobljenici poput mene bili bi rudnik zlata za rusku propagandu“, rekao je Pridej.
Najzabrinjavajući razvoj događaja desio se neposredno posle doručka. Dobrovoljci su se postrojili i rečeno im je da je vreme da potpišu ugovor: on predviđa da će njihova plata biti 7.000 grivni mesečno (230 dolara u to vreme) i da će morati da ostanu u ukrajinskoj legiji stranih lica za vreme trajanja rat. Ugovor ih je stavio pod iste obaveze kao i sve ukrajinske muškarce: prema vanrednom stanju, koje je Zelenski proglasio 24. februara, nijednom muškarcu između 18 i 60 godina nije dozvoljeno da napusti zemlju. „Ako imate neke obaveze kod kuće, izgubićete ih“, rekao mi je Pridej. Ljudi mogu izgubiti posao ili čak svoje kuće ako zaostanu u plaćanju kirije ili hipoteke: „7.000 Girvnija mesečno nije održivo“.
Dva druga izvora potvrdila su časopisu 1843 da ugovor obavezuje dobrovoljce da služe na neodređeno vreme. (Poređenja radi, Francuska Legija stranaca zahteva od ljudi da se prvo prijave na pet godina.) Niko od dobrovoljaca sa kojima je časopis 1843 razgovarao nije bio obavešten o uslovima ugovora pre nego što su prešli u Ukrajinu. Izvor u ukrajinskom ministarstvu odbrane takođe je rekao časopisu 1843 da je ugovor bio na neograničen period. On je rekao da u praksi oni koji više ne žele da se bore mogu da podnesu zahtev za otpuštanje i da je malo verovatno da će biti odbijeni. Između 20 i 30 volontera je već bilo dozvoljeno da ode nakon potpisivanja. Portparol ministarstva odbrane je negirao da ugovor zahteva od dobrovoljaca da se potpisuju na neodređeno vreme, ali je odbio da podeli kopiju.
Uslovi ugovora očigledno daju nekim ljudima pauzu. Određeni broj potencijalnih dobrovoljaca u Lavovu u zapadnoj Ukrajini, koje je intervjuisao časopis 1843, rekao je da bi želeo da pomogne u ratnim naporima, ali su oprezni da potpišu dokument. Oni sada traže druge načine da ponude pomoć.
Pridai je zamolio ostale volontere da ne potpišu. „Pokušavao sam da im objasnim šta zaista znači vanredno stanje – i da je na Ukrajini da odluči kada će se završiti. Može se produžavati i produžavati. Ali to niko u bazi nije objašnjavao volonterima. Samo su ponavljali da ste plaćeni za svoje usluge."
„Za mene je to varljivo“, rekao je Pridej. „Prodaju vam san – možete pomoći ukrajinskom narodu! – ali onda te bacaju na najgore moguće mesto u ratnoj zoni.” Pridai je odbio da potpiše i rekao je da je odmah zamoljen da napusti kasarnu. Još uvek je uspeo da ubedi skoro 20 volontera da ne potpišu ugovor, tvrdi on.
Jedan stranac koji je potpisao bio je 21-godišnjak iz Britanije bez vojnog iskustva. Rekao je Prideju da je godinama radio na ćorsokacima i da je njegova frustracija rasla i rasla. Odleteo je u Poljsku, a da nije rekao ni ukućanima ni roditeljima: niko u Britaniji nije znao da je otišao. Pridaj se osećao kao da čovek potpisuje svoju „smrtnu presudu“. (Čovek se kasnije vratio iz Ukrajine.)
Manje od deset sati nakon što je ušao u Ukrajinu, Pridai je napustio kamp i autostopom se vratio do granice. Poslednje što je video u kasarni bila je grupa mladića u kupatilu u redu za brijanje: pripadnicima legije stranaca zabranjeno je da nose brade.
Dobrovoljci i dalje hrle da se bore. Plamteći crveni neonski natpis prebačen preko krova hotela Cicada najavljuje da je otvoren 24 sata dnevno. Šljunkoviti parking je postao scenski teren za igrače, plaćenike, dobrovoljce, lutalice, misionare, legionare, špijune i prevarante koji, u bilo koje doba dana, traže neki vid prevoza – autobuse, kombije, automobile – da prebace njih preko granice. Osamnaestotočkaši su parkirani pored folksvagena sa diplomatskim tablicama i vozila Crvenog krsta natovarenih sanitetskim materijalom. Zeleni kombi, bivši kamion sa hranom na kome još uvek stoji natpis „DELICIOUS FDOO” ispisanim izbledelim ćiriličnim slovima, renoviran je da postane nosač trupa. Na šoferšajbnu je zalepljen natpis „LEGIJA STRANACA“. Volonteri spavaju u automobilima, motori rade da bi se putnici zagrejali.
Unutrašnjost Cikade je ukrštanje između austrougarske lovačke kuće i salona Divljeg zapada. Pola tuceta slovenskih jezika odjekuje ispod njegovog kosog plafona od drvenih greda. Vojni rančevi nizaju se uza zid; panciri, šlemovi i vreće za spavanje gomilaju se u hodniku od šanka do trpezarije, gde muškarci lančano piju instant kafu i pivo i seku na svinjske šnicle. Skupljaju se oko svojih telefona, pregledavaju mape i vesti.
Svake noći možete sresti francuske strane legionare, bivše vojnike iz Baltika i američke ludake koji se pale na „Ramba“ i „Top Gun“ koji žude za pucanjem na svog starog hladnoratovskog neprijatelja. Bivši pilot iz Luizijane koji je bio na četiri ture u Avganistanu, prodao je svoj kamionet da finansira svoj put u Ukrajinu. „Ovde sam samo da pucam“, rekao je sa osmehom. Ima balkanskih boraca u kargo pantalonama; Nemački hipsteri koji su postali gonzo humanitarci; ukrajinski vojni atašei sa crnim pištoljima u futrolama u farmerkama; Mormoni iz Jute; i sredovečna Norvežanka rešena da olakša teret ukrajinskim majkama i uzme kalašnjikov u duhu solidarnosti.
Litvanski dobrovoljac iskusan u protivoklopnoj borbi nosi duksericu na kojoj plavo-žutim slovima piše „Ruski voennij korablʹ, idi nahuj“ („Ruski ratni brod, idi jebi se“), odgovor ukrajinskih vojnika stacioniranih na Ostrvu zmija u Crnom moru kada im je ruski pomorski brod naredio, nekoliko sati nakon invazije, da polože oružje. Prijatelji Litvanca su mu poklonili duksericu kao poklon. Izvadio je telefon i skrolovao do fotografije tetovaže krstaša na konju koju je nedavno ulepšao preko svojih grudi. „Brinem se da će se, ako Putin osvoji Ukrajinu, sledeće okrenuti Litvaniji“, rekao mi je. „Dakle, ja se ovde borim za sopstvenu zemlju koliko i za Ukrajinu".
Kurir.rs/Ekonomist
NE PROPUSTITE
