U sredu, 23. februara, 24-godišnja Dijana, recepcionerka u Hvoju, jednom od stotinak luksuznih hotela, posle posla je krenula na snoubording, staze su uvek otvorene i osvetljene do ponoći.
Sutradan, u zoru, navalila je masa, nastala je panika, ljudi su se gurali, žurno bacali ključeve od prijemne sobe, a sa svih telefona stigla je samo jedna poruka: „Rat je počeo“. Odmah je svih 250 soba u hotelu bilo prazno. Svuda je vladala tišina. Osoblje hotela je neko vreme proveravalo rezervacije, koje su nestajale jedna po jedna, dok na kraju nisu seli u predvorje i zaplakali, sa zadivljujućim pogledom na snežne planine.
Za nekoliko dana Porše i BMV ponovo su stajali u redu tražeći mesto ispred hotela. Oni koji su pobegli brzo su se vratili. Za vikend 5. marta na parkingu je bilo 5.000 automobila, većina kijevskih registarskih oznaka. "Zaista bogati su odavno otišli. Ne vidim sebe u izbegličkom kampu u Poljskoj", rekla je jedna žena francuskom dnevniku Mond.
Na recepciji hotela, Dajana uverava gosta da neće zatvoriti i pokušava da govori umirujućim tonom. Zove svoju ženu, doktorku u granatiranom Harkovu. Priča joj o 11 silovanih žena, od kojih je samo pet preživelo. „Imamo sreće“, kaže Dajana, ali dodaje da se toga stidi. U sovjetsko vreme, Bukovel je bio lovište za komunističku elitu. Ali 2003. godine, mesto je počelo da se pretvara u odmaralište sa 75 kilometara padina i tri veštačka jezera. Svi znaju ko je investitor, ali niko se ne usuđuje da kaže njegovo ime: Oleksandar Ševčenko. Ovaj 50-godišnji biznismen, ukrajinski oligarh i aktivista, čak se kandidovao na predsedničkim izborima 2019. godine, ali je osvojio samo 0,57 odsto glasova.
Bazeni i saune su i dalje otvoreni u nekim hotelima, ali su prazni. „Odlazak tamo bio bi antipatriotski“, rekla je jedna žena.
Od početka rata, predstavnici velikih hotela sastajali su se svakog jutra na zajedničkom kriznom sastanku. Lokalni hoteli uputili su sredstva Ministarstvu odbrane, "veća od nekih evropskih zemalja", kaže jedan od hotelijera.
Kurir.rs/Jutranji
NE PROPUSTITE
