Tog 18. aprila 1942. godine sa nosača aviona USS Hornet koji je plovio Pacifikom poletelo je 16 bombardera B-25. Da, dobro ste pročitali bombardera B-25, koji su izveli spektakularni napad na na Japan. Tačno 132 dana posle japanskog napada na Perl Harbur, kao znak osvete.
Ova priča svoj početak dobila je odmah posle napada na glavnu luku Pacifičke flote. Plan koji je tad nadređenima izložio kapetan Frenisi Lou da SAD uzvrate tako što će bombardovati Tokio činio se nemogućim i suludim.
Ovaj plan je predviđao da se za to preurede američki bombarderi, koji su trebali da polete sa nosača aviona i izvedu napad.
Sticajem nekih okolnosti vojni planeri pred predsednikom Ruzveltom izložili su plan, za koji se on zainteresovao i dao zeleno svetlo za njegovo izvođenje. Inače, valja spomenuti da je ova smela akcija američkih pilota prikazana u holivoudskom blok basteru Perl Harbor koji je prikazivan od 2001. godine.
Planeri su posle Ruzveltovog zelenog svetla krenuli da zamisao postane realnost.
Američki stručnjaci su se odlučili da Tokio napadne šesnaest srednjih bombardera B-25 koji su bili u stanju da nose bombe od jedne tone i da uzlete sa relativno kratke piste. U fabrici aviona u Mineapolisu izvršena je adaptacija ovih bombardera tako što su sa njih skinuti svi suvišni delovi, uključujući i teške mitraljeze kako bi mogli da svaki nosi još hiljadu litara više goriva. Odnosno rezerve goriva su povećane na 5.200 litara sa čime je maskimalni dolet ovog aviona bio 2.800 kilometara. Svaki avion dobio je po tri bombe od 225 kilograma plus još jednu zapaljivu bombu.
Za ovu smelu akciju isključivo su izabrani dobrovoljci i to iz 17. bombarderske grupe armijskog vazduhoplovstva. U svakom avionu bile su petočlane posade. Radi zastrašivanja japanskih lovaca na repu umesto teških mitraljeza imali su drvene, koji su prefarbani u crnu boju.
Letelice je na daleki put poneo nosač aviona "Hornet" čija je dužina poletno-sletne palube iznosila 246 metara što je bilo dovoljno za uzletanje, ali ne i za povratak i sletanje. To je bilo nemoguće.
Zbog toga smeo plan predviđao je da se nosač aviona što više približi obali Japana, najmanje oko hiljadu kilometara, da sa tog rastojanja polete u bombardovanje Tokia i posle toga se upute ka Kini, gde se nalazio jedan američki aerodrom na teritoriji koju nisu kontrolisali Japanci.
Tog 8. aprila 1942 na Batanskom poluostrvu američki i filipinski vojnici su kapitulirali pred trupama generala Home, a za to vreme iz Perl Harbora isplovila je američka eskadra pod komandom admirala Hejsija. Među brodovima se nalazio i nosač aviona "Enterprajz". Hiljade mornara nisu znale kuda su se zaputile, osim da idu na severoistok. Po tome gde se kreću mnogi su mislili da je Sovjetski Savez dao zeleno svetlo da se na Kurilskim ostvima koja su najbliže Japanu izgradi američka baza i aerodrom za napad na Japan.
Ujutro 12. aprila 1942. veća eskadra srela se sa nosačem aviona "Hornet" na čijoj palubi se nalazilo 16 aviona B-25. To je bilo prvi slučaj u istoriji pomorskog ratovanja da tako jedan veliki avion bude ukrcan na nosač aviona.
Bombarderima je komandovao pukovnik Džejms Dulitl. On je izračunao da se nosač aviona treba da se približi na 700 kilometara i odatle krenu u napad. Dan D za početak akcije označen je 18. april.
Da bi bombardovanje bilo faktor iznenađenja bilo je potrebno da ovaj poveliki sastav što duže ostane neotkriven. Međutim, kako to biva Marfijev zakon je odigrao svoje i jedan japanski patrolni brod otkrio je plovni sastav i krenuo prema njima. Već je bilo kasno i iz straha da je posada obavestila o američkom flotnom sastavu naređeno je poletanje. Udaljenost plovnog sastava bila je 1.300 kilometara od Tokija.
Sa nosača aviona Enterprajz poleteli su avioni koji su eliminisali japanski patrolni brod i još dva prateća plovila. Dok su se avioni obračunavali sa patrolnim brodom pukovnik Dulitl poleteo je sa nosača aviona. Akcija je počela 10 sati ranije od predviđenog termina i rastojanja koje je bilo duže za 300 do 600 kilometara od zacrtanog. Da bi izbegli japanske radare i smanjili opasnost od protivavionske artiljerije posadama bombardera je naređeno da izbace bombe sa visine od 500 metara.
S druge strane Japanci nisu očekivali nikakvi napad. Smatrali su da takav scenario nije moguć ni u najcrnjim snovima i faktički nemoguć, jer Amerikanci nemaju kapacitet za takvo nešto.
Kad su se pojavili bombarderi na nebu iznad Tokija, građani su mislili da je u pitanju jedna od serije vežbi protivavionske artiljerije koja je počela da dejstvuje. Građani su mahali avionima, koji su otvorili bomboluke i izbacili svoje bombe.
Uzbuna je data tek u 12.15 sati kada su se već na Tokio sručile zapaljive bombe
- Čitav napad trajao je samo 10 minuta i za to vreme 16 bombardera napravilo je veliku materijalnu štetu na vojnim i industrijskim objektima, pogođna su skladišta i industrijska postrojenja. Najveći deo objekata stradao je u lančanoj eksploziji. Avioni su nastavili put, preleteli su Istočno kinesko more i pokušali su da se spuste na teritoriju pod kontrolom Čang Kaj Šeka i kineskih partizana. Zbog loših vremenskih uslova mnogi avioni su prinudno sleteli. Tom prilikom neki od pilota su poginuli. Nekoliko aviona nije uspelo da se domogne Kine i prinudno su zbog raznih oštećenja sleteli na teritoriju Japana, a jedan je pao u more. Samo jedan avion uspeo je da preleti i da se spusti u okolini Vladivostoka. Američki piloti kasnije su se preko Irana vratili u SAD. Od ukupno 80 pilota više od polovine se vratila u SAD.
Dva bombardera sa kompletonom posadom koja su se spustila negde u Japanu zarobila je vojska. Piloti su izvedeni pred preki vojni sud. Dva poručnika i jedan podnarednik su osuđeni na smrt i obezglavljeni, a ostali su poslati u zarobljeništvo gde je njih 10 umrlo od mučenja kome su bili izloženi, a samo četvorica su dočekala kraj rat i kapitulaciju Japana.
Radio Tokio posle bombardovanja uputio je preko svojih signala radio poruku SAD: "Amerikanci imajte na umu da svaki avijatičar koji se pojavi nad imperijom cara Hirohita uzima ulaznicu za pakao. Povratne karte se ne izdaju".
Samo bombradovanje Tokija nije imao neki strateški značaj, ali sam čin iznenađenja imao je veliki psihološki i moralni udar na Japan, koji je zahvatila ekstaza zbog vojnih uspeha širom Pacifika.
Međutim, Amerikanci osokoljeni ovom akcijom izveli su i napade na Kobe, Nagoju i Jokahamu. To jesu bila simbolična bombradovanja, ali je propagandni efekat prevazišao pričinjenu materijalnu štetu.
Japanska Vrhovna komanda do kraja rata nije uspela da sazna kako je izveden napad na Tokio, a to nisu uspeli da saznaju ni od oborenih pilota. Admiralili Jamamoto i Tođo su smatrali da su avioni poleteli sa nekog ostrva i posle duže analize zaključili su da je to moglo biti jedino ostrvo Midvej na kome su se nalazile američk baze sa kojih je bio moguć napad na Japan.
Zbog toga admiral Jamamoto je zatražio da se smesta prihvati njegov plan o nametanju Amerikancima sudbonosne bithe u centralnom delu Tihog okena baš na području Midveja.
Kurir.rs/A.Mlakar
NE PROPUSTITE
