Gole, napuštene betonske prostorije na dva sprata, pet zasebnih zgrada-baraka i još jedna prostorija, koja se zvala ''disciplinska izolacija''. Tako izgleda zatvor iznutra. U normalnom toku života kolonije, kada zatvorenici sede u barakama i prave prekršaje, oni za kaznu u zatvoru, prebace ih u DIZO (disciplinska izolacija). Ovo je DIZO u kome sam završila, priča Ana Vorošiva o tome kako je dovedena u koloniju u Jelenovki na teritoriji samoproglašene Donjecke Narodne Republike u aprilu 2022. godine.
Jelenovka je naselje urbanog tipa udaljeno 25 kilometara od Donjecka.
Njegovo ime se sada pominje uglavnom u vezi sa ukrajinskim pukom ''Azov'', prenosi BBC na ruskom.
U Jelenovki se čuvaju zarobljeni borci Azova, a tamo je krajem jula došlo do eksplozije i poginule su 53 osobe.
Rusija je tada izjavila da je eksplozija posledica granatiranja sa ukrajinske strane. Ukrajina tvrdi da je eksploziju inscenirala Rusija u pokušaju da uništi dokaze o mučenju i ubistvima zatvorenika.
Ranije je postojala popravna kolonija, koja je 2010. godine ukinuta i raspuštena.
-Vojska DNR ga je na neki način ponovo aktivirala, objašnjava Vorošiva.
-Prva stvar koja mi je upala u oko, bili su smrad i hladnoća. Ove prostorije su apsolutno neprikladne čak i za kratak boravak tamo, dodala je.
Stanovnica Marijupolja Ana Vorošiva provela je tri meseca u zatočeništvu u Jelenovki i puštena je iz kolonije početkom jula, tri nedelje pre eksplozije.
Četiri dana pre napada, za koji Ukrajina i Rusija krive jedni druge, ova žena je za BBC govorila o svom iskustvu. Njena priča pomaže da se vrati slika o uslovima u kojima se zatvorenici drže u Jelenovki.
Marijupolj: tamo i nazad
pre nego što je počela invazija Rusije na Ukrajinu Ana Voroševa (45) radila je kao cvećarka i dekorater za proslave.
Imala je sopstveno preduzeće, prodavnicu balona u centru Marijupolja površine 140 kvadratnih metara i radionicu za rekvizite.
Poslednju narudžbinu izdala je 24. februara uvele.
Posle nekoliko dana Voroševa se pridružila volonterima u marijupoljskom centru ''Halabuda".
-Vlasnici prehrambenih radnji su donosili hranu, vlasnici prodavnica obuće su donosili obuću, apoteke su donosile lekove, zato što su razumeli da će sve biti ili opljačkano ili će ljudi provaliti u radnje i, podstaknuti osećanjem opasnosti, uzeti nasumice sve u prekomernim količinama, isprićala je ona.
-Zato su namerno izneli svoje proizvode i organizacija volontera im je pomogla kako bi to besplatno stiglo do ljudi na neki organizovani način, dodala je.
Koliko se Voroševa seća, situacija u Marijupolju se pogoršavala brže nego što je mozak mogao da joj se adaptira.
Osvetljenje je nestalo u prvim danima invazije, a skoro odmah za njim i gas u raznim delovima grada.
U noći između 1. i 2. marta nestali su i poslednji ostaci veze u centru grada.
Mnogi su tek tad shvatili, da ne znaju napamet nijedan broj svoje rodbine, priseća se ona.
U poslednjim trenucima u kojima je imala vezu ona je nazvala svoju odraslu ćerku koja je bila u Harkovu u skloništu i dala joj instrukcije kako da se izbavi iz borbenih zona.
Uskoro je ceo Marijupolj tražio drva - hrana je pripremana na logorskim vatrama.
Ana Voroševa je sa grupom civila 18. marta uspela da ode iz Marijupolja u Zaporožje u nekoliko automobila.
Međutim, skoro odmah je Voroševa odlučila da prikupi humanitarnu pomoć i da se vrati nazad u Marijupolj, jer kako je istakla, nije mogla da ne misli na to što je u gradu ostalo hiljade ljudi, neke od kojih je lično poznavala i koji su očekivali pomoć.
Voroševa i njen partner su natovarili minibuseve hranom, lekovima i sredstvima za higijenu.
Naslikali su na vozilima ogromna ružičasta srca kako bi naglasili civilno svojstvo tovara i 26. marta su krenuli nazad u Marijupolj.
Na kontrolnom postu u Nikoljskom, selu udaljenom 20 kilometara od Marijupolja koje je nekoliko nedelja ranije potpalo pod kontrolu DNR, volontere su zaustavili vojnici DNR, ispitali, pregledali tovar i dozvolili im ulaz.
Tamo je tovar počeo da se raspoređuje i odvozi putničkim automobilima u razne delove grada u koja su borbena dejstva dozvoljavala da se ode.
Sledećeg dana, 27. marta, volonterima je bilo potrebno da opet prođu kontrolni punkt u Nikoljskom i tada su ih zadržali.
-Oko 20 ljudi sa automatskim puškama, obučeni u vojna odela, u zelene uniforme. Oni su se predstavili kao vojne snage Donjecke narodne republike. Trebalo je da izađemo iz automobila i pokažemo dokumenta, rekla je.
„Ali kada je jedan od njih prišao prtljažniku i video rezerve goriva i lekove, rekao je: 'O! Volonteri! Dođite ovamo! Treba da razgovaramo!'".
Od Voroševe su tražili telefon i šifru za otključavanje. Vojnik je otvorio aplikaciju banke i video donacije, uključujući i one od stranih državljana.
-Volonteri su za njih bili ljudi koji na tome zarađuju. Volonteri su bili ljudi koji su ometali. Prvi put u životu sam čula tu reč u tako agresivnom tonu da sam shvatila da nam je bolje da dobro razmislimo da li da uopšte izgovaramo tu reč - 'volonter'. Reakcija je bila: 'O, otkrio sam još terorista', dodala je.
Sledećih nekoliko dana Voroševu su vodili sa ispitivanja na ispitivanje.
Na jednom od njih, u Upravi za borbu sa organozovanim kriminalom (UBOP), prvi put je čula reč ''zarobljenici".
-Pitali su: ko je to? Odgovorili su im: To su zarobljenici. Kada sam čula tu reč, mnogo sam se uplašila, naravno. Živimo u 21. veku. Kakvi zarobljenici? Kakvi pirati? Kakav rat? Mozak je odbijao da to prihvati, prisetila se ona.
Isprva je Voroševa dospela u donjecki UBOP kod jedne istražiteljke koja je donela odluku da je protivzakonito zadržana i da je treba pustiti.
Ali su se u poslednjem trenutku umešali neki muškarci u civilu (za njih su rekli da su obaveštajci) i naredili da se pripreme dokumenti o administrativnom zadržavanju od 30 dana.
Nikakve optužbe nisu podneli protiv Voroševe, kopiju zapisa o zadržavanju joj nisu izdali.
Istražiteljka joj je dozvolila da nazove ćerku i zatim su Voroševu i još pet ili šest žena ostavili da prenoće na stolicama.
-Tokom noći nam je istražiteljka iznela malo keksa, parče frotira koji sam kasnije koristila kao peškir, i rekla: 'Ako vam kažu da se spustite dole, nemojte ići. Kažite da sam ja rekla da treba da budete ovde, jer tamo dole je pakao, prepričava Voroševa.
Voroševu su 1. aprila odveli u pritvor gde je provela vreme u istoj sobi sa ukrajinskom bolničarkom Julijom Pajevskom, poznatoj kao Tajra.
Nju su zadržali ruski vojnici pri izlasku iz Marijupolja sredinom marta.
Sledećeg dana su Voroševu prevezli u Jelenovku.
Jelenovka
Voroševu i još pet žena su smestili u izolaciju u Jelenovki, u maloj ćeliji razmera 2,5 sa tri metra.
Polovinu prostorije su zauzimala dva drvena ležaja, a na drugoj polovini površine kvadratnog metra su se nalazili metalni sto i klupa zavareni za pod.
-Dve devojke su spavale na gornjem ležaju, a ostale četiri su gomilale neke stvari pod noge i spavale popreko, prisetila se.
Voroševa je ponekad spavala u sedećem položaju na ledenom metalnom stolu, zato što je bila odevena toplije od ostalih.
Pritom je, kako je rekla, situacija u muškim ćelijama bila još lošija: u ćelijama za četvoro se nalazilo do 20 ljudi, a u osmokrevetnim - do 55.
Kolonija je imala septičku jamu koja nije bila namenjena ovom broju zatvorenika.
-Nije bilo ni dovoljno vode za spiranje kanalizacije ili za čišćenje te jame. Ona se jednostavno prepunila i ponekad se ta sluz penjala do nivoa od sedam centimetara, pa je ceo prvi sprat bio potopljen fekalijama. Terali su osuđenike, tukući ih metalnim kablovima, da to skupljaju kofama. Odeća je poslužila umesto krpa i morala se žrtvovati za to. Ovakve situacije su se ponovile više puta, ispričala je.
Ćelija u kojoj je bila smeštena Voroševa je bila na prvom spratu i na prvom spratu se odvijao prijem novopridošlih.
-Apsolutno svaka grupa muškaraca je bila tučena. To se pretvaralo u kakofoniju beskonačnog zvona, lajanja pasa, vikanja čuvara, molbi za pomoć, krika tučenih, molbi za vodu. Lupali su, udarali u ćeliju, vikali: 'Vode!', na šta su čuvari odgovarali psovkama. Ponekad su izvodili po nekoliko ljudi, premlaćivali i ubacivali nazad u ćelije, kako nikome ne bi palo na pamet da se buni, ispričala je ona.
O premlaćivanju zarobljenih muškaraca pričaju svi koji su oslobođeni iz Jelenovke.
Prema rečima Voroševe, premlaćivanje se nije sprovodilo javno, ali joj je bilo jasno šta se dešava iz onoga što je videla.
-Vidiš kako čoveka vode na kraj hodnika, koraci prestaju i počinje buka, udarci i vrištanje. Muškarca su izvodili, terali da sedne u čučanj, pa zatim da tako ode do kraja hodnika dok su ga oni pratili.
-Trebalo je da se u čučnju i vrate, ali su se ponekad vraćali četvoronoške, dodala je.
Voroševa je jednom kroz otvor za hranu na vratima ćelije krišom videla kako jedan iscrpljeni muškarac ne može da izdrži povratak i pada na ruke, ali su ga iznova i iznova terali da hoda u čučnju.
Voroševa objašnjava da su sredinom maja dovedeni u koloniju ne samo zarobljenici iz Azova, već i drugih muškaraca.
Ujutro su terali zarobljenike da pevaju himnu Rusije.
-Muškarce su izvodili u neku ćeliju i terali ih da im pevaju. Loše je bilo ne prikloniti se tome zbog batina i cela ćelija bi bila kažnjena. Mogla je da bude i ostavljena bez vode i da bude ignorisana. Šta je još bilo strašno? Nešto je stalno neprekidno zvonilo, zvono slično zvonu na vratima, ali vrlo jako. Kada se otvaraju vrata kolonije, prekida se električna mreža i dok se ne zatvore to zvono zvoni beskonačno, istakla je.
Kako kaže, žene nisu tukli.
-Nisu ni nagoveštavali to, nisu nam pretili. Bilo nam je strašno u celokupnoj situaciji, ali straha od fizičkog nasilja uopšte nije bilo, prema nama su se odnosili daleko poverljivije, neuporedivo. Razumele smo da je s nama sve u redu samo zato što smo žene, ispričala je.
Osim toga, Voroševa precizira: ''Nije bilo ni nagoveštaja seksualnog nasilja, ni bilo kakvih šala''.
Pritom je problem bilo potpuno odsustvo higijenskih sredstava.
Jednog dana, kada su Voroševu pozvali u štab da potpiše o produženju njenog zadržavanja nakon isteka roka od 30 dana, pitali su je da svojeručno napiše ''Žalbe na koloniju nemam" i da potpiše.
-Tad je provalilo iz mene i ja sam već počela da pričam povišenim tonom. O čemu vi pričate? O čemu vi uopšte mislite? Kako mislite da zadržite žene? Nema tuša. Nema dovoljno vode. Hrana je kao za pse. Dajte nam makar uloške. Makar uloške, zato što mi je već treći ciklus bez higijenskih sredstava - probajte to sa svojom ženom, rekla je tada.
Ana objašnjava da je to bio jedini trenutak u kojem je mogla da izlije nakupljeni bes.
Prema njenim rečima, hrabrost joj je ulilo to što je govorila u ime svih žena u zatočeništvu.
Na pobunu što žene ne vode na tuširanje ''mlađi radnik je ustao da bi zaštitio svoju upravu od napada poludele žene i rekao: ''Nema tuša, pišaj sebi u dlanove. To je kao topla voda."
-Gledam: Muškarac od trideset godina, starija sam od njega za polovinu njegovih godina. Kažem: 'Na tvoje fore se verovatno ne smeju ni kod kuće. Da znaš da uopšte nije smešno. Imate tuš? Istuširajte žene', dodala je.
Kako se Voroševa seća, ovo je zabolelo njenog sagovornika i on se uspravio.
Svađu je čuo još jedan vojnik.
Voroševa je shvatila iz konteksta da je on iz Rusije.
-On je čuo tu svađu i rekao: 'Stvarno vas nisu nijednom okupali?' - 'Ne.' - 'Ali vi ste žene.' Ja mu kažem: 'Pa da, dodala je.
I on izađe i naredi.
Oslobađanje
Status volontera u Jelenovki je sve vreme bio neodređen, objašnjava Ana Voroševa.
Nije bio uključen na spiskove za razmenu zarobljenika, jer se nije radilo o vojnim zarobljenicima, a pritom nisu iznete nikakve optužbe.
Voroševu su jednog dana pozvali na ispitivanje.
Muškarac sa fantomkom je postavljao pitanja Voroševoj o tome da li je poznavala nekog borca puka Azov" i da li poseduje svedočanstva o ''uključenosti bataljona Azov" u masakrima u gradu, u vojnim dejstvima, priča ona.
Kad su Voroševoj dali da potpiše zapisnik, primetila je da tamo ne samo da nije naveden razlog za njeno zadržavanje, nego su bili navedeni i pogrešni podaci.
-To uopšte nije važno, možete čak i da se ne potpišete, odgovorio je čovek sa fantomkom.
Više nikakvih ispitivanja i istraživanja u vezi sa Voroševom nisu sprovođena.
Samo oslobađanje je bilo iznenađenje - jednog jutra, 4. jula, Voroševa je čula da su čuvari otišli na prvi sprat i počeli da prave spisak ''prezimena sa stvarima za izlazak".
Tog dana je iz Jelenovke pušteno ukupno 22 volontera.
* Sve informacije o sukobu u Ukrajini na portalu Kurir.rs prenete su iz izvora koji su se do sada pokazali prilično relevantnim, i koje u skladu sa okolnostima i dužnom novinarskom pažnjom dodatno proveravamo. Ipak, kako je u toku i pravi medijski i propagandni rat, redakcija Kurira moli čitaoce da nam skrenu pažnju na eventualne dezinformacije i lažne vesti, kako bismo pravovremeno reagovali i ispravili eventualne greške. Informacije slati na mejl redakcija@kurir-info.rs
Kurir.rs/BBC
NE PROPUSTITE
Bonus video:
