EVROPU TREBA OPET MILITARIZOVATI Američki teoretičar: Evropljani imaju oružje ali više nisu ratnici, demokratija se brani i RATOM

Američki analitičar i teoretičar rata Aleksis Kare je u kolumni za ugledni Forin polisi naveo da je "prva odgovornost evropskih elita da građanima kontinenta jasno opišu situaciju u kojoj se nalaze ako žele da i dalje žive u demokratiji, i da odbacivanje nasilja vodi pokoravanju.

"Evropski vojni lideri su već neko vreme svesni da su vojni sukobi visokog intenziteta, pa čak i veliki ratovi, realna mogućnost za kontinent. O tome svedoči postepeno prenaoružavanje Evrope, ubrzano ratom u Ukrajini. Bilo bi nepravedno reći da su evropski lideri nerealni u pogledu pretnji sa kojima se suočavaju. Ali pogrešili su verujući da će materijalni odgovor na te pretnje biti dovoljan.

Naoružavanje je samo jedan aspekt evropskog problema. NATO već ima na raspolaganju vojna sredstva koja su znatno nadmoćnija od Rusije. Ali to nije sprečilo ruskog predsednika Vladimira Putina da sprovede svoj agresivni plan protiv Ukrajine, za koju je Evropa jasno proglasila važan interes.

To je bilo zato što je razumeo moralnu i političku realnost. Putin je znao da je Evropa, uprkos svojoj materijalnoj snazi, nesposobna da prihvati mogućnost otvorenog sukoba. Oružje koje Evropa ima na raspolaganju ne može postati pretnja nikome sve dok demokratska društva na kontinentu ne pokažu kapacitet i odlučnost da ga iskoriste", piše Ker.

On u svom članku navodi i reči Rejmona Arona, francuskog političkog filozofa i sociologa, koji je primetio je da su demokratije, uprkos svom bogatstvu i moći, samo podsticale agresiju kada su se odrekli vojnih vrlina, a da je odricanje od sukoba patološki proizvod moderne demokratske politike:

„Najveća slabost demokratija je verovanje da se sve može rešiti kompromisom. Svaki put kada su se demokratije suočile sa autoritarnim režimima, uvek su mislile da su ljudi koji su na čelu bili dovoljno razumni da više vole dobar kompromis nego loš rat”, napisao je ranije Aron.

Ker dalje u svom članku navodi su demokratije sklone da nasilje smatraju najvećim zlom.

"Evropska unija je sugerisala da je u toku sve duži proces mirne diskusije, proizvodnje i razmene, i činilo se da je mir neizbežan rezultat toga.

Evropljani su prestali da nasilje smatraju legitimnim sredstvom za obezbeđenje određenih vrsta interesa. Naprotiv, sukob im se činio proizvodom slučajnih uzroka — kao problem razvoja ili pogrešne komunikacije koji bi uskoro mogao biti prevaziđen. Globalizacija je bila velika evropska integracija. Politički i ekonomski uspesi Nemačke, najmoćnije evropske zemlje, dugo su bili zasnovani na ovakvom shvatanju globalizacije. To je jedan od razloga zašto buđenje Evrope iz političke hibernacije može biti posebno teško.

Ali problem je zaista dublji od toga. Isključujući suverenitet iz svog shvatanja politike, Evropljani su rat učinili nezamislivim. Ali on ne mora nužno prestati da postoji; manifestuje se kao nepredvidiv događaj, događaj koji ne možemo zamisliti kao rezultat bilo čije namere. Evropljani neće biti u poziciji da razumeju rat, a još manje da mu se suprotstave, sve dok nastave da vide druge onako kako vide sebe.

Materijalno i moralno oslabljena dva svetska rata, Evropa je postepeno gubila sredstva i želju da ispolji sopstvenu moć. Daleko od žaljenja zbog ovog gubitka, Evropa ga je u narednim decenijama prihvatila kao vrlinu i znak napretka. Ona je osudila upotrebu sile — za koju sama, naravno, više nije bila sposobna — kao trag drugog doba, onog nacionalizma i imperijalizma. Činilo se da je sopstveni ekonomski razvoj Evrope dokazao da je vojna sila besmislena i nemoralna. Evropa je takođe zaključila da bi ekonomski razvoj takođe svuda proizveo slične efekte. Držala se nade da će se Kina, Rusija ili Turska uskoro pridružiti, svaka svojim tempom, zajednici liberalnih i demokratskih društava, kako bi njihove ekonomije postajale sve integrisanije u globalizovani svet.

Decenijama su Evropljani mogli da ignorišu praktične posledice svog miroljubivog raspoloženja zahvaljujući zaštiti koju su pružale Sjedinjene Države. U dobru ili u zlu, ono što je počelo pod bivšim američkim predsednikom Barakom Obamom kao uglavnom retoričko pomeranje pažnje Vašingtona na Kinu i Pacifik postalo je realnost pod politikom njegova dva naslednika. Evropske vlade sada moraju da se bore sa ovim novim stanjem stvari.

Ali kako treba očekivati od Evropljana da povrate poverenje u sopstvene kapacitete za vojne napore i žrtve?

Putin bi zapravo mogao da uvuče svoju zemlju u rat bez eksplicitne podrške svog stanovništva. Za to mu je potrebna samo vojska spremna da postupi po njegovoj reči. U slučaju demokratskih režima, pitanje je ne samo da imaju na raspolaganju odgovarajuća sredstva delovanja i lojalan bezbednosni aparat, već da građani prepoznaju okolnosti i ulog zbog kojih je njihova upotreba neophodna i legitimna.

Ipak, političkim zajednicama koje od početka osuđuju upotrebu sile teško je da identifikuju okolnosti koje mogu zahtevati – i principe koji mogu opravdati – ulazak u sukob.

Dakle, ponovno naoružavanje Evrope ne može proizaći samo iz shvatanja od strane donosioca odluka o potrebi da se više sredstava posveti evropskim oružanim snagama. Ona nužno mora proizaći iz ozbiljnog dijaloga sa običnim ljudima, od kojeg su se čak i najjasniji politički lideri do sada uzdržali.

Prva odgovornost evropskih elita sada je da građanima kontinenta jasno opišu situaciju u kojoj se nalaze i odgovornosti koje ona podrazumeva za svakog od njih – ako žele da očuvaju mogućnost slobodnih društava u kojima žive.

Svet se ne može žaliti na ovo rasplet međunarodnog poretka i ponašati se kao da to ne bi trebalo da utiče na trenutne setove prioriteta. Nezamislivo je da, kako Evropa povećava svoje vojne budžete, ona takođe nastavlja da promoviše, bez ikakve sumnje, svoju integraciju u globalizovanu ekonomiju koja je tako često svojim protivnicima pružala sredstva njihove novootkrivene moći.

Ali dublje od toga, takva diskusija zahteva od Evrope da reformiše način na koji razmišlja o ciljevima same demokratije. Dugoročne nade režima na kontinentu zavise od toga da ljudi napuste sebičan humanitarizam koji ih je do sada naveo da prikrivaju svoju nespremnost da sami sobom politički upravljaju.

Sve veća mogućnost rata treba da podseti svet da nam kolektivno promišljanje daje šansu da formulišemo političke obaveze koje sami kreiramo. I da nas odbacivanje takvih obaveza zarad stalnog širenja ljudskih prava ne oslobađa tereta politike, već nas nesvesno izlaže riziku da postanemo subjekti tuđe i neprijateljske volje.

Pokretanje takve debate, kako unutar tako i van svake zemlje, predstavlja veliki lični rizik i zahteva hrabrost od onih koji su spremni da preuzmu taj zadatak. Izvan partijske politike, dužnost je onih koji vladaju da pokažu svoju sposobnost da je sprovode uprkos lošem ugledu u koji je zapao jezik političke vrline. Na kraju krajeva, nijedna politička platforma, koliko god bila emancipatorska, ne opstaje u vojnom porazu", zaključuje Kare.

(Kurir.rs/Foreign policy)