Čuveni diplomata, bivši savetnik za Nacionalnu bezbednost Ričarda Niksona i državni sekretar dva predsednika SAD, tvorac "Šatl diplomatije" čovek koji je kreirao geoplotičku kartu sveta 1970-tih godina 20 veka, Henri Kisindžer ponovo se oglasio na temu Ukrajine i Rusije.
Kisindžer je svoj tekst nazvao kao izbeći još jedan svetski rat, koji je objaljen na sajtu The Spectator. Kisindžer smatra da je Prvi svetski rat bio svojevrsno kulturno samoubistvo koje je uništilo eminentnost Evrope.
"Evropski lideri su ušli – kako je izrazio istoričar Kristofer Klark – u sukob u koji niko od njih ne bi ušao da su predvideli da je svet na kraju rata 1918. U prethodnim decenijama su svoje rivalstvo iskazivali stvaranjem dva skupa saveza čiji su strategije postale povezane njihovim odgovarajućim rasporedima za mobilizaciju. Kao rezultat toga, 1914. godine, ubistvo austrijskog prestolonaslednika u Sarajevu, u Bosni od strane srpskog nacionaliste, bilo je dozvoljeno da eskalira u opšti rat koji je počeo kada je Nemačka izvršila svoj višenamenski plan da porazi Francusku napadom na neutralnu Belgiju sa druge strane. kraj Evrope.
Narodi Evrope, nedovoljno upoznati sa načinom na koji je tehnologija unapredila njihove vojne snage, nastavile su da nanose neviđenu pustoš jedna drugoj. U avgustu 1916, nakon dve godine rata i milionskih žrtava, glavni borci na Zapadu (Britanija, Francuska i Nemačka) počeli su da istražuju izglede za okončanje pokolja. Na istoku, rivali Austrija i Rusija su imali uporedive ose. Pošto nijedan zamisliv kompromis nije mogao da opravda žrtve koje su već podnete i pošto niko nije želeo da oda utisak slabosti, različiti lideri su oklevali da pokrenu formalni mirovni proces. Stoga su tražili američko posredovanje. Istraživanja pukovnika Edvarda Hausa, ličnog izaslanika predsednika Vudroa Vilsona, otkrila su da je mir zasnovan na modifikovanom status quo ante bio na dohvat ruke. Međutim, Vilson je, iako je bio voljan i na kraju željan da preduzme posredovanje, odložio sve do predsedničkih izbora u novembru. Do tada su britanska ofanziva na Somi i nemačka ofanziva Verden dodale još dva miliona žrtava.
Prema rečima Filipa Zelikoua na tu temu, diplomatija je postala put kojim se manje putuje. Veliki rat je trajao još dve godine i odneo je još milione žrtava, nepovratno narušivši uspostavljenu ravnotežu u Evropi. Nemačka i Rusija su iznajmljene revolucijom; austrougarska država je nestala sa karte. Francuska je bila iskrvarena. Britanija je žrtvovala značajan deo svoje mlade generacije i svojih ekonomskih kapaciteta zahtevima pobede. Kazneni Versajski ugovor kojim je okončan rat pokazao se daleko krhkijim od strukture koju je zamenio.
Ukrajina i svetski rat
Da li se svet danas nalazi na sličnoj prekretnici u Ukrajini kada zima nameće pauzu u tamošnjim vojnim operacijama velikih razmera? Više puta sam izrazio podršku savezničkim vojnim naporima da se osujeti ruska agresija u Ukrajini. Ali približava se vreme da se nadograđuju strateške promene koje su već ostvarene i da se integrišu u novu strukturu u pravcu postizanja mira putem pregovora.
Ukrajina je po prvi put u modernoj istoriji postala velika država u centralnoj Evropi. Uz pomoć svojih saveznika i inspirisana svojim predsednikom Volodimirom Zelenskim, Ukrajina je zaustavila ruske konvencionalne snage koje nadvisuju Evropu od Drugog svetskog rata. A međunarodni sistem – uključujući Kinu – protivi se ruskoj pretnji ili upotrebi njenog nuklearnog oružja.
Ovaj proces je pokrenuo prvobitna pitanja u vezi sa članstvom Ukrajine u NATO-u. Ukrajina je dobila jednu od najvećih i najefikasnijih kopnenih armija u Evropi, koju su opremili Amerika i njeni saveznici. Mirovni proces bi trebalo da poveže Ukrajinu sa NATO-om, kako god da se izrazi. Alternativa neutralnosti više nema smisla, posebno nakon što su Finska i Švedska ušle u NATO. Zbog toga sam prošlog maja preporučio uspostavljanje linije prekida vatre duž postojećih granica na kojima je počeo rat 24. februara. Rusija bi odatle izbacila svoja osvajanja, ali ne i teritoriju koju je okupirala pre skoro deceniju, uključujući Krim. Ta teritorija bi mogla da bude predmet pregovora posle prekida vatre.
Ako se predratna linija podele između Ukrajine i Rusije ne može postići borbom ili pregovorima, moglo bi se istražiti pribegavanje principu samoopredeljenja. Referendumi o samoopredeljenju pod međunarodnim nadzorom mogli bi se primeniti na posebno podeljene teritorije koje su više puta menjale ruke tokom vekova.
Cilj mirovnog procesa bio bi dvostruk: potvrditi slobodu Ukrajine i definisati novu međunarodnu strukturu, posebno za centralnu i istočnu Evropu. Na kraju bi Rusija trebalo da nađe mesto u takvom poretku.
Poželjni ishod za neke je Rusija koja je postala impotentna zbog rata. Ne slažem se. Uz svu svoju sklonost nasilju, Rusija je dala odlučujući doprinos globalnoj ravnoteži i ravnoteži snaga više od pola milenijuma. Njenu istorijsku ulogu ne treba degradirati. Vojni neuspesi Rusije nisu eliminisali njen globalni nuklearni domet, što joj je omogućilo da zapreti eskalacijom u Ukrajini. Čak i ako se ta sposobnost umanji, raspad Rusije ili uništavanje njene sposobnosti za stratešku politiku moglo bi da pretvori njenu teritoriju koja obuhvata 11 vremenskih zona u sporni vakuum. Njena konkurentska društva mogu odlučiti da svoje sporove reše nasiljem. Druge zemlje bi mogle nastojati da prošire svoja potraživanja silom. Sve ove opasnosti bi bile pojačane prisustvom hiljada nuklearnog oružja koje Rusiju čini jednom od dve najveće nuklearne sile na svetu.
Kako svetski lideri nastoje da okončaju rat u kojem se dve nuklearne sile bore protiv konvencionalno naoružane zemlje, trebalo bi da razmisle i o uticaju na ovaj sukob i o dugoročnoj strategiji početne visoke tehnologije i veštačke inteligencije. Autonomno oružje već postoji, sposobno da definiše, procenjuje i cilja sopstvene pretnje i da je na taj način u poziciji da započne sopstveni rat.
Jednom kada se pređe granica u ovoj oblasti i hi-tech postane standardno oružje – a kompjuteri postanu glavni izvršioci strategije – svet će se naći u stanju za koje još uvek nema utvrđen koncept. Kako lideri mogu vršiti kontrolu kada kompjuteri propisuju strateške instrukcije u obimu i na način koji inherentno ograničava i ugrožava ljudski doprinos? Kako se civilizacija može očuvati usred takvog vrtloga oprečnih informacija, percepcija i destruktivnih sposobnosti?
Još ne postoji teorija za ovaj svet koji zadire, a konsultativni napori na ovu temu tek treba da se razviju – možda zato što bi smisleni pregovori mogli otkriti nova otkrića, a to otkrivanje samo po sebi predstavlja rizik za budućnost. Prevazilaženje disjunkcije između napredne tehnologije i koncepta strategija za njeno kontrolisanje, ili čak razumevanje njenih potpunih implikacija, danas je jednako važno pitanje kao i klimatske promene i zahteva lidere koji poznaju tehnologiju i istoriju.
Potraga za mirom i redom ima dve komponente koje se ponekad tretiraju kao kontradiktorne: težnja za elementima bezbednosti i zahtev za aktima pomirenja. Ako ne možemo da postignemo oboje, nećemo moći ni jedno ni drugo. Put diplomatije može izgledati komplikovano i frustrirajuće. Ali napredak ka tome zahteva i viziju i hrabrost da se krene na to putovanje, napisao je Kisindžer za The Spectator.
Kurir.rs/The Spectator
NE PROPUSTITE
