- Onda, sažaljevajući sebe, uzviknuo je: 'J*****, nema ko da mi pomogne' - čitala Emilija Mandes, a publika prasne u smeh. Gledaju se, klimaju glavom - ova priča je već postala porodična legenda. Ali ovo nije anegdota o pijanom ujaku na svadbi, već sahrani, tačnije posebnoj ceremoniji oproštaja od Jana Ledvona, koji je umro u oktobru u 74. godini.
Uprkos tome što se dešava u Elblagu, gradu srednje veličine na severu Poljske, ne deluje kao tipična poljska sahrana. Umesto venaca, ljudi su dali donacije lokalnom skloništu za životinje; umesto orgulja, svira Leonard Koen, a umesto formalno obučenog i svečanog sveštenika, tu je Emilija, profesionalni slavljenik, kako je nazivaju od kada drži neobične ceremonije.
Sve se dešava u skromnoj kapeli pored groblja, sa oko 30 ožalošćenih. Kapela je dozvolila samo pola sata za ovaj oproštaj, ali je dovoljno vremena Emilija održi emotivan i dirljiv govor o Ledvonu. Osim što odaje počast njegovom grubom jeziku i oštrom smislu za humor, otkriva i stvari kojih njegovi prijatelji nisu bili svesni – da su njegovi roditelji želeli da postane sveštenik, na primer. Ili da je, kada mu je otac umro, obećao majci da će ga zameniti.
Ovakva ceremonija je još uvek retkost u Poljskoj, pretežno katoličkoj zemlji, u kojoj je crkva imala monopol na obrede sahrane. Iako sve manje Poljaka učestvuje u verskim ritualima, oni i dalje nerado odustaju od tradicionalnih crkvenih ceremonija kao što su sahrane ili krštenja dece. Ali poslednje godine donele su promene: katolička crkva je u krizi i mnogi Poljaci se okreću nereligioznim oblicima duhovnosti, a kao i u drugim zemljama.
- Prva ceremonija na kojoj sam 'služila' bila je sahrana mog muža. Izvršio je samoubistvo - kaže Emilija.
- Želela sam da ispoštujem njegovu želju, u poslednjem pismu upućenom meni, da neprimećeno nestane i izbegne „crkveni cirkus“. Štaviše, oboje smo odavno izašli iz ove ustanove, a ni naša deca nisu povezana sa crkvom - ispričala je.
Mandes objašnjava da je njen muž imao depresiju, što je odbio da prizna. To je narušilo njihov brak i ona je odlučila da nastavi dalje.
Dve nedelje provedene sa suprugom u bolnici u komi dale su Mandes vremena da razmisli kako da organizuje sahranu. Bila je zima 2021, usred blokade zbog kovida, pa je morala da pregovara o ograničenjima. Ali glavno pitanje je bilo, ako ne sveštenik, ko bi onda služio na ceremoniji?
- Guglala sam poljske sekularne slavljenike i znala sam da će me muž proganjati ako unajmim nekog od njih. Bili su više kao slavne ličnosti nego slavljenici. Dakle, odlučila sam da to uradim sama - rekla je.
Inače bivša glumica i čitalac audio knjiga, upregnula je svoje veštine pisanja kako bi smislila jedinstven govor za svog muža, a svoje glumačke veštine da bi ga održala. Čak je iskoristila priliku da podigne svest o depresiji.
- Posle su ljudi komentarisali da nisu shvatili da sahrana može biti tako lepa, tako lična. Nešto kasnije, prijatelj mi je rekao da to što radim, a zove se slavljenik, može biti profesija i tako sam upoznala Institut dobre smrti - priseća se ona.
Anja Frank (39) osnovala je Institut dobre smrti 2020. godine, nakon što je izgubila dete 2015. i shvatila da društvo nudi malo alata da se izbori sa tugom. Zatim je otkrila uloge dule za tugu, dule na kraju života i slavljenika, i obučavala sve tri u Nemačkoj. „Dula“ potiče od grčke reči za „ženu koja služi“, a popularno se povezuje sa dulama koje pomažu majkama pri porođaju i u prvim danima nakon njega. Ali potreba za pomoći oko pitanja na kraju životnog veka postaje sve izraženija.
Dula tuge je nemedicinski profesionalac koji podržava pojedince ili porodice koje doživljavaju gubitak. Pomažu im da se pomire sa smrću, upravljaju emocijama koje proističu iz tuge i bave se praktičnim pitanjima, kao što je ispunjavanje volje preminule osobe. Dula na kraju života, zauzvrat, vodi umiruću osobu kroz proces prolaska i podržava one koji su joj važni. Poput dule tuge, oni takođe pomažu ljudima da se pomire sa smrću i rešavaju administrativna pitanja kao što je planiranje sahrane. Oni takođe pomažu zajednicama da prepoznaju smrt kao prirodan i važan deo života. Slavljenik dopunjuje dule, podržava ožalošćene i organizuje oproštajnu ceremoniju kojom se odaje počast preminuloj osobi.
Insitut dobre tuge ima poseban obred za pomen.
- Daću svakom od vas po jednu traku. To će biti vaš most ka vašem preminulom i omogućiće vam da se povežete sa njim - kaže jedan od ljudi i podeli grupu u male krugove. Nakon trenutka neprijatne tišine, svaki od krugova počinje da odzvanja rečima, a ubrzo i jecajima. „Htela sam da ti se zahvalim što si tako sjajna tetka…“, „Želela sam da se izvinim što nisi mogla da umreš u svom voljenom stanu…“ Kako se tok reči pojačava, postaje jasno da su ovi ljudi u stanju da pokažu takvu ranjivost uprkos tome što su potpuni stranci.
Ritual malo podseća na prethrišćanski slovenski obred Dzijade, koji je podrazumevao okupljanje u kućama da bi nahranili lutajuće duše medom, ječmom, jajima i votkom.
Kurir.rs/Gardijan
NE PROPUSTITE
