CRNA GORA - Ljubica Đurova Radonjić, rodom Kašćelan , zasigurno je jedna od malobrojnih starih Crnogorki koja, kako i sama kaže, ima najveće bogatstvo, sedmoro dece od kojih jedno nije među živima, a koji su joj podarili 26 unučadi i 42 praunučadi, a na putu je još troje praunuka.
Ova vremešna starica od 90 godina poručuje sa osmehom da “para i dece nikad dosta”. Osim ćerke koja je preminula, Ljubica ima još četiri ćerke i dva sina. Najstarije dete ima 68 godina, najstarije unuče 46,a najstarije praunuče 27 godina. Najmlađe Ljubičino unuče ima 24 godine, a najmlađi praunuk četiri meseca.Svi potomci Ljubice i njenog pokojnog supruga Đura Stankova, žive u Kotoru, osim jednog unuka koji živi u Australiji.
“Okupljamo se kada su svadbe, slave, tada svi dođu, i tada sam zadovoljna i srećna kada ih vidim sve na okupu. To je najveće bogatstvo. Danas nažalost toga više nema, rodi se jedno, ili dvoje dece, nekada troje, i tu se stane. A to je greota, pogotovo kada u porodici ima samo jedno dete”, kaže Ljubica prisećajući se vremena kada je rađala decu, podizala ih, i usmeravala na pravi put.
“Teška su tada bila vremena za život, podizanje dece. Živela sam i podizala decu bez svetla, struje skoro 30 godina. Radilo se mnogo, mučili smo se, tri puta nedeljno smo išli sa Lovćena u Kotor peške na pazar, da nešto zaradimo. Ne daj Bože nikome koliko je nas jada ubilo tada. Danas postoje svi uslovi za život i rađanje, ali nažalost nema mnogo primera da se porodice šire, i to je greota. Para i dece nikad nije mnogo”, kaže Ljubica koju, iako je u poodmaklim godinama, zdravlje dobro služi, baš kao i sećanja na minula vremena, a zadržala je vedar i pozitivan duh.
Kada je čula od snahe Danijele da će doći novinar da uradi razgovor sa njom, Ljubica je odlučila da za tu priliku, iako, kako kaže, to nije nameravala do odlaska na “onaj svet”, obuče crnogorsku bluzu, koja je deo crnogorske nošnje, i na glavu stavi maramu tzv. fel, koji je zadnji put nosila još dok je išla na pazar.
Ljubica se seća i jedne anegdote koja se pripoviedala na račun ženske dece koju je rađala uzastopno.
“Bila je šala kako se u kući Đura Stankova svake subote rađa po jedna devojka. Jednoj ćerki smo dali ime po meni, jer je postojalo verovanje kada se ćerki da majčino ime da će roditi sina, a recimo četvrtoj Stana, da se stane sa rađanjem ženske dece”, priseća se Ljubica minulih vremena, često teških, dok danas zadovoljna i okružena svojim potomstvom mirno stari.
Kaže, najmirnija je kada su joj svi na okupu, i kada ne mora da razmišlja gde je ko, šta rade...
U svojoj priči, Ljubica naravno, nije zaboravila ni svog životnog saputnika Đura, koji je preminuo 2005. godine, sa kojim je mukotrpnim radom stvarala uslove za život svojoj deci.
“Đuro Stankov je bio poznati veliki trgovac, jedan od najuticajnijih ljudi na Njegušima. Kada smo prešli u Kotor, kupili smo veliko imanje, držali smo stoku, proizvodili domaću hranu, otvorili poznati restoran 'Vidikovac'. Uviek smo puno radili, a kasnije i naša deca. Sećam se kad smo imanje kupili, pričali su da li je moguće da moj muž ima toliko para da kupi imanje”, kaže Ljubica.
A sa osmehom se prisetila kako je upoznala svog supruga, i kako je sve to izgledalo nekada.
“Tada nije bilo zabavljanja, šetnje, poljubaca između dvoje mladih, kao danas. Momak kojem se dopala neka devojka išao je pravo u kuću kod njenih da je prosi. Upoznavanje sa Đurom ugovorio je moj brat od strica. Đuro mi je tada ponudio, koliko se sećam, 50 lira ili dinara, a kada devojka prihvati novac, to je bio znak da se obećala. I eto, bogami prevarih se i uzeh te pare i odoh za njim. Pravilo je bilo da pre braka nema ničeg, nisam dozvoljavala ni da me poljubi, Bože sačuvaj”, kaže sa osmehom Ljubica, priznajući da je, osim Đura, imala tada još prosaca koji su hteli njenu ruku.
Na kraju razgovora kaže da je srećna i zadovoljna žena, sa željom da joj svi potomci budu zdravi i živi još mnogo godina.
