GLOBALNA KRIZA SE PRODUBLJUJE: Putin ulazi u igru, Iran ne posustaje, Amerika pooštrava pritisak – ko će prvi povući sledeći potez?
Tenzije između globalnih sila rastu, od mogućeg odgovora zemalja Zaliva na udare iz Teherana do sve otvorenijeg uključivanja Rusije u diplomatsku igru. U jeku sukoba, šef iranske diplomatije sastao se sa Vladimirom Putinom u Sankt Peterburgu, dok Moskva pokušava da balansira između podrške Iranu i izbegavanja direktne konfrontacije sa Zapadom. Istovremeno, Vašington odbija da prihvati iranski predlog o primirju, insistirajući na hitnom rešavanju nuklearnog pitanja, što dodatno produbljuje krizu.
U pozadini svega, odnosi unutar Zapada su narušeni. Donald Tramp otvoreno kritikuje NATO zbog nedovoljne podrške u ratu protiv Irana i dovodi u pitanje lojalnost saveznika, dok se u Alijansi razmatraju čak i promene u načinu funkcionisanja zbog sve većih političkih tenzija. Kako sukob preti da preraste u širi geopolitički obračun, pitanje više nije da li će doći do eskalacije, već ko će se još uključiti i kakve će biti posledice po globalnu bezbednost.
Sastanak Vladimira Putina i iranskog šefa diplomatije otvara pitanje da li Rusija prelazi iz diplomatske u aktivniju podršku Iranu i gde bi mogla biti granica takve podrške u slučaju dalje eskalacije rata. Odbijanje SAD da prihvate iranske predloge i insistiranje na nuklearnom pitanju dovodi u pitanje mogućnost diplomatskog rešenja krize.
Gosti emisije "Usijanje" na Kurir televiziji razgovarali su o ovim temama: Ljubomir Đurić, Centar za nacionalnu politiku, Miodrag Kapor, stučnjak za energetiku i doktor Rajko Petrović, naučni saradnik Instituta za evropske studije.
Rusko-iranska saradnja bez direktnog vojnog angažmana
Miodrag Kapor ocenio je da između Rusije i Irana postoji kontinuitet saradnje i međusobne podrške, ali da to ne znači i direktno vojno uključivanje Moskve u sukob:
- Ne možemo očekivati da će Rusija poslati svoju ratnu efektivu u Iran i direktno se uključiti u sukob, ali da pomogne Iranu drugim vidovima - svakako. Oni dele granicu na Kaspijskom moru i imaju luke u samom Iranu, na severu države, preko kojih se vrši transport određene vojne opreme ka Dalekom istoku, odnosno Kini. Tu nema ničega neobičnog. Danas smo imali događaj u Beogradu gde su prisustvovale ambasade Rusije i Irana, dakle oni i ovde vrlo blisko sarađuju, kao što sarađuju i na međunarodnom planu. To je očekivano i ta saradnja će se nastaviti i u budućnosti. Ono što i američka i ruska strana znaju jeste da će Iran teško pod Trampom pristati na cilj koji je zacrtan na početku sukoba, a to je odricanje od nuklearnog potencijala.
Eskalacija bez rešenja: Zašto američki pritisak ne daje rezultate
Prema pisanju američkog lista „Atlantik“, obaveštajne procene ukazuju na složenu situaciju na terenu. Uprkos intenzivnim napadima, Iran i dalje raspolaže velikim delom svojih vojnih kapaciteta, uključujući vazdušne snage, raketne sisteme i pomorske jedinice sposobne da ugroze ključne brodske rute. To znači da pretnja nije eliminisana, već samo delimično oslabljena. Dodatnu neizvesnost unose i konkretni događaji na terenu - obaranje američkog borbenog aviona u aprilu pokazalo je da iranska odbrana predstavlja ozbiljan izazov za američku vojsku.
Ljubomir Đurić smatra da, kada govorimo i o strategiji i o eskalaciji, zapravo govorimo o strateškoj eskalaciji i da u tom smislu Amerika ima znatno više prostora za dalje podizanje nivoa sukoba, što predstavlja ozbiljan problem iz perspektive dugoročnog vođenja konflikta sa američke strane.
- Ne postoji novi vid pritiska. Američka strategija ratovanja nije da se iskoristi svaki mogući pritisak odmah, već da se sukob postepeno eskalira. To je karakteristično za američki način vođenja ratova. Šta sada Amerika može da uradi? Vazdušna kampanja je prilično ograničen metod pritiska – možete je proširiti, ali šta to znači, da gađate više ciljeva? Iranci su pokazali veliku otpornost na takav vid ratovanja. Njihova strategija odbrane zasniva se na tome da Amerikanci neće ući u kopnenu invaziju jer bi to bilo preskupo. Iako govorimo o ratu jer se on dešava, u širem strateškom smislu rat nije pravi alat za ovu situaciju – i to je najveća greška trenutne administracije - kaže Đurić.
Iran kao dugogodišnji fokus američke spoljne politike
Rajko Petrović ističe da se Trampov odnos prema iranskom pitanju ne može posmatrati izolovano, već u širem kontekstu američke spoljne politike, koja je dugoročno planirana. Prema njegovom tumačenju, Iran je već decenijama tema od ključnog značaja za Sjedinjene Američke Države i nalazi se na dnevnom redu još od više prethodnih administracija, budući da predstavlja važan deo američke strategije za Bliski istok još od 1979. godine.
- Nemojmo zaboraviti da je Iran zemlja koja je držala američke državljane kao taoce u čuvenoj krizi, kao i da učestvuje u sponzorisanju različitih oblika terorizma u pojedinim delovima sveta. Donald Tramp je samo odlučio da ponovo stavi pitanje Irana u prvi plan. Međutim, postavlja se pitanje, i tu se slažem sa kolegom Đurićem, da li je metod koji koristi adekvatan. Očigledno nije dovoljan, iako postoji ogromna disproporcija moći između Irana i SAD, čak i kada Iran ima podršku Rusije i Kine - obaveštajnu, operativnu i kroz pomoć u nuklearnom programu. Problem kod Trampa je oslanjanje na tvrdu moć – on ne želi ili nije u stanju da koristi meku moć, već se oslanja na direktne pretnje i pritiske kako bi ostvario ciljeve - zaključuje Petrović.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
Kurir.rs
· Reaguj