On je mrežu čuvao od 1954. do 1963. godine, a portal ESrebrenica je 2014. godine napravio priču o ovom heroju.
"Bila su to sjajna vremena. Fudbal se igrao rekreativno, igrali su građani, nevezano za starosnu dob. Vladao je tada puni entuzijazam. Fudbaleri su redovno trenirali, a na utakmice se išlo kamionom. Poređaju se daske na karoseriju i odlazilo se na utakmice. Pretežno nas je vozio Kemal Selmanagić sa svojim kamionom i nikad nije uzimao novac za to. Ni fudbaleri nisu dobijali nikakvu nadoknadu. Niko nije tražio honorar. Igralo se srcem, sa puno ljubavi. U bliža mesta, u Bratunac i Ljuboviju išli smo pešice da odigramo utakmicu", pričao je tada Bekrija.
Klub zvao Vatrogasac, pa se 1956. godine zvao Polet, nakon toga Guber, zatim Rudar, pa opet Guber.
"U generaciji iz polovine šezdesetih godine bili su Hakija Halilović, Ranko Petrović, Bešlija Alić i Cviko Jovanović. Oni su bili stub odbrane, a u napadu su igrali: Fadil Zemunović, Miodrag, Smajo mali (Mejrić) i bio je jedan geometar, ne znam mu ime, te Kemo Selmanagić. Na desnoj strani je jedno vreme igrao Hamdija, brat Adema fotografa", govorio je Bekrija.
"Igralo se na makadamskim terenima. Na našem igralištu, samo pred jednim golom bilo je malo trave i ja sam voleo da branim na toj strani. Takmičili smo se u nekadašnjoj zoni sa ekipama iz Zvornika, Bijeljine, Vlasenice, Bratunca, Ljubovije i Bajine Bašte. Na svakoj utakmici bilo je na hiljade gledalaca, mnogo više nego danas. Stariji ljudi su redovno bili u publici. Svaka utakmica bila je prilika da se ljudi zabave i provesele. Neki su na stadion dolazili sa mezom i pićem. Utakmica je za njih bila ‘teferi’“, prisećao se Bekrija.
Kurir.rs/ ESrebrenica.ba
Foto: ESrebrenica.ba
NE PROPUSTITE
