"Samo nas metak može rastaviti", govorila je Admira, koju Boško, njen dugogodišnji momak, nije želeo da ostavi,a li ni on ih nije rastavio otišli su zajedno u večnost. Njihova smrt je postala metafora rata u BiH.
Boško i Admira, tada 24-godišnjaci, maštali su kako da se dokopaju druge strane Miljacke, što je za njih značilo slobodu. Želeli su da se domognu Grbavice koju su u to vreme držali Srbi, a cilj im je bio Beograd i dalje od tog grada. Toga dana Admirina majka Nedreta je plakala, a otac Zijo nije hteo da reaguje iako se nije slagao sa njihovim planom. Admira, međutim, nije želela da ostavi Boška, ni Boško nju.
Boško i Admira krenuli su prema mostu uz zid, najmanje 500 metara desnom obalom Miljacke, potpuno izloženi pogledima vojnika s obe strane, snajperski meci su ih oborili i oni su pali.
Boško je pogođen u leđa i prvi je pao, ona je dopuzala do njega i zagrlila ga. Tako su umrli, ispričala je Boškova majka Radmila, koja nikad nije saznala ko je ubio mladi par jer nikada Sarajevo nije pokrenulo istragu. Slika njihovih tela u zagrljaju obišla je celi svet, a CNN ih je nazvao sarajevskim Romeom i Julijom.
Sedam dana se niko nije usudio da njihova tela skloni sa mosta dok ih srpski vojnici nisu da preko noći izvuku na Grbavicu i sahrane na groblju u Lukavici.
Nakon rata, 1996. godine, po želji Admirinih roditelja, njihova tela su prebačena sahranjena na groblju Lav.
