Teško je ranjen neposredno pred potpisivanje Dejtonskog mirovnog sporazuma, koji je označio kraj rata u BiH.
"Ostao sam bez noge nagazivši na minu na Ozrenu, kao pripadnik radnog voda VRS, a pre toga od mine je, takođe za vreme radne obaveze, kopajući rovove, smrtno stradao i moj otac Hamza. Kao izbeglica, jedno vreme sam živeo u FBiH, gde su odbili da mi priznaju status invalida rekavši mi: 'Idi tamo kod kojih si bio za vreme rata'", priča Amir za Večernje Novosti.
Kaže da mu nije preostalo ništa drugo nego da se vrati u Doboj, kako bi pokušao da registracijom kao invalid ostvari pravo na primanja, zdravstvenu zaštitu i protetičko pomagalo.
To mu je i uspelo uz pomoć 'Mreže preživelih od mina' 2003. godine i već sada Amir ima sva prava koja imaju i ostali invalidi u RS. Osim invalidnine, porodicu, koju je u međuvremenu stekao, obezbjeđuje izrađujući u vlastitoj maloj stolarskoj radionici predmete od drveta.
"Izrađujem ukrasne kutije za piće i nakit, podmetače za sto, ploče za vrata i drugo. Od primanja iz budžeta RS i mog stolarskog rada živimo supruga Amira (37), devetogodišnji sin Hamza i ja", nije nezadovoljan sadašnjim životom Amir.
Sve to ne bi uspeo da ostvari i obezbedi, kako kaže, bez Zorana Panića, koji mu je kao koordinator 'Mreže' mnogo pomogao. On je pronašao je potrebne svedoke da dokaže način ranjavanja, obezbedio i sve druge dokumente za rešavanje predmeta.
"Eto, pomogao mi je Srbin, a moji Bošnjaci kojima pripadam su me odbacili. Sa Zoranom sam razvio iskreno prijateljstvo i porodica i ja mu dugujemo zahvalnost do kraja života", kaže za naš list Amir.
Fotografije pogledajte OVDE.
Kurir.rs/Večernje novosti
Foto: Printscreen/Youtube
NE PROPUSTITE
