U šali kaže, što veća škola - to bolji čobanin.
Priča da potiče iz podostrškog sela Orašje, nadomak manastira Ostrog.
"Završio sam Mašinski fakultet u Podgorici. Nakon završetka fakulteta godinu i po radio sam u Gradskom saobraćaju u Podgorici, zatim šest godina u MUP, kao policajac. Sa fakultetom nisam mogao da nađem posao. Kako i iz kojih razloga - ne znam, znam samo da su postojala obećanja i da se sve završilo samo na onom - 'biće'".
Sa suprugom Milosavom i ćerkama, desetogodišnjom Dankom i godinu mlađom Teodorom, živi u nikšićkom naselju Gvozdenice.
Zlatko kaže da pamti datum koji je predstavljao prekretnicu u njegovom životu - 25. jul 2004. kada mu je otac na Lukavici poginuo od udara groma.
"Tada sam radio kao policajac, imao rešenje na određeno i nisam bio u mogućnosti da se postavim na oba kraja. Tražio sam da vidim da li postoji rešenje da ostanem u policiji, da mi to bude neka sigurnost, da dobijem neki malo bolji posao. Ali, ništa nisam dobio osim onoga ‘videćemo’. Bio sam u nezavidnoj situaciji. Ovaca se lako bilo rešiti. Nekoliko telefonskih poziva i svaka ode. Dilema me lomila danima".
Priča da je imao dve mogućnosti - da ostane da radi kao policajac bez “opipljivog” izgleda da će dobiti rešenje za stalno, ili da se vrati selu i ovcama od kojih, kako je kazao, nikada nije ni pobegao jer je uvek pomagao roditeljima.
"Da sam imao išta opipljivo, verovatno bi prevagnulo drugo rešenje. Bio sam prvo nezadovoljan sam sa sobom, a onda i sve ostalo. Dosta truda, rada, neprospavanih noći, raznih odricanja da bih završio fakultet, a ispade bez vrednosti. Teško je reći da li sam se pokajao. Nisam mogao da znam šta sutra nosi. Ni sada ne znam. I ne mogu znati šta bi bilo da sam drugačiju odluku doneo. Prelomio sam, ali i danas to tinja u srcu i duši".
Znao je, kaže, da se od diplome u džepu ne može živeti, bez samo od rada, na koji je navikao.
Pored ovaca, od prošle godine ima i dve krave.
Ističe da on i supruga udruženim snagama stvaraju deci bolju budućnost.
Sada su i ćerke porasle pa pomažu i uče od oca kako je život stočara težak, a fakultetski obrazovanog čoveka neizvestan.
"Teško je baviti se stočarstvom, raditi bez dana odmora, bez praznika. Ali, da bi ovaj posao radio, kao i svaki drugi, treba ga znati raditi. Ovo je posao koji nosi izazove, nepredviđene okolnosti, ali častan koji radim sa ponosom. Ništa mi nije teško samo da mi je familija zdrava i da nisu gladni. Drugo me ništa ne interesuje”.
Oglasi za posao omiljeno štivo, porodica najveća podrška
Nikoliću su po završetku fakulteta oglasi za posao bili “omiljeno štivo”, iako je, kako kaže, i tada kao i danas znao da uglavnom izlaze tek nakon “obavljenog posla”.
"Iako sam oglase sa nestrpljenjem čekao i tražio, znao sam da su i tada i sada objavljeni samo da se ispoštuje zakonska procedura jer se unapred znalo za koga je posao”.
Nikolić priča da je teško naći čobane, pa kada mu leti treba ispomoć radnike uglavnom nalazi u zemljama okruženja.
“Lakše bi mi bilo da imam osmočasovno radno vreme, da sam u toplom, nego po vetru i mrazu za ovcama. Najveća podrška mi je porodica i sve što radimo, radimo zajedno. Godine su prošle, a ni ja nisam više tako mlad, tako da ne očekujem posao za koji sam se školovao. A i da nađem posao, gde bih sa ovcama. Osećam se kao da sam u veš mašini – tu sam gde sam i povratka nema”.
Kurir.rs/ Vijesti.me
Foto: Vijesti.me/ Svetlana Mandić
NE PROPUSTITE
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
UPISAO FAKULTET SA 42 GODINE, SADA ZAVRŠAVA MASTER
